Организована офанзива – не није то, него је обичан, премда необјављен рат против библијског човека. Јесте, баш то. Рат против библијског човека на свим пољима. Колико видим – то је смисао наше епохе.
Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи.
Ера Водолије.
Таштина над таштинама.
Звук корака Мошиаха.
„Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље.
А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити.
Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“
Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике.
Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“.
Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан.
Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат.
Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена.
Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно?
Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат.
Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце.
Организовани рат воде империје.
Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно.
То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.)
Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести.
Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто.
Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја.
О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере.
И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава.
Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти.
Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника...
Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку!
Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт.
Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу.
Извор: Православие.ру
