Читава српска историја исписана је мученичком крвљу нашег православног српског народа. Од старадања првог српског мученика Светог краља Јована Владимира, па кроз Косовски бој до данашњег дана, не престају да се приносе на олтар вере православне живе жртве рода српског. Сва та страшна места где пострадаше наши преци, постадоше олтар Богу Небеском, најсветија места за православне хришћане.
На месту страдања Господа Исуса Христа на Голготи, у Јерусалиму, Света Царица Јелена подигла је храм Господњи да сачува од заборава то најсветије место за читаво човечанство. Од тада су се почели да подизати храмови Божији на месту страдања Светих хришћанских мученика. То Свето Предање примио је и наш српски народ, који је по примању хришћанства наставио да подиже цркве баш на тим страшним и светим местима страдања нашег народа. Од Косовског боја преко Врачара, па до Јасеновца, Пребиловаца и до најновијих стратишта српског народа из мученичке крви изникли су и изничу храмови у славу Божију и светих српских страдалника.
Нажалост, кроз бурну историју нашег народа многа су мученичка места заборављена, а имена свих тих мученика за веру православну остала позната само Богу Живоме. Једно од страшних места страдања нашег српског народа који се није хтио одрећи вере православне и примити римокатоличку, кроз унијаћење, налази се у Далмацији, у граду Задру.
То место страдања православних Срба описује у својој књизи „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља“ један од најчувених познаваоца у савременој историји Светих Канона – Епископ Далматински др. Никодим Милаш. Наиме, у уводу књиге (стр. 18-21.), Епископ Никодим пишући о унијаћењу Срба говори и о њиховом страдању у Далмацији, посебно се два пута осврћући на њихово страдање у Задарској кули (Bovo di Antona) или како је данас позната – Капетанова кула.
Капетанова кула је висока петоугаона средњовековна грађевина из 13. века и налази се на Тргу пет бунара у Задру. У почетку су је звали Велика кула а од 15. века променила је назив у Капетанова кула. Од 17. века име јој је Кула Свете Маркеле док од 18. носи назив Bovo di Antona по чувеном француском епу из 13. века „I Reali di Franci”, који је тада био популаран у Венецији. Кулу су 1684.године за време Млетачке Републике претворили у затвор а данас се користи као изложбени простор „Хрватског друштва ликовних умјетника Задар“ под старим именом Капетанова кула.
Епископ Никодим Милаш наводи: „Прогоњења српског народа су била толико жестока и то не толико од стране Млетачке власти колико од Римске курије, тако да је Млетачка влада Декретом од 31. децембра 1761. године наредила да се мора признати слобода православнима. Наравно то не значи да Млетачке власти пре тога декрета нису тесно сурађивали са римокатолчким свештеницима и давали им подршку у прогону и унијаћењу Срба“.
Користећи чувени латински слоган ”Cujus regio, ejus religio” тј. “Чија је земља тога је и вјера“, своју латинску вјеру која је тада била државна, наметали су силом православним Србима Далматинцима.
О томе колико је тада било тешко нашем српском народу у Далмацији, владика Никодим пише следеће: „Говорити православним о унији (а особито православним Далматинцима) и истицати њену благодет, исто је што и говорити добро о пучини морској човјеку, који је у ту пучину упао био, пак се је посље страшних мука једва од ње ослободио и на суву земљу стао. Далматинац, кад се сјети начина, како се унија у његову средину уводила и шта је све било за време и посље уније, гроза га хвата, срце му се стеже и невоља суза за својим мученицима, очевима и дједовима, на очи му наилази. То није давно, да је православни Далматинац мало слободније почео дисати.“
Епископ Далматински Никодим у наставку текста помиње и то страшно место страдања православних Далматинаца од стране римокатолика: „Свјежа је у памети далматинског православног живља, успомена страдалаца својих за вјеру, који чамише и у Задарској кули Bovo d’ Antona и у Мљетачким Pozzi, и који мученичком смрћу засвједочише своју оданост Православној Цркви!“
У наставку дела о насилном унијаћења Срба од стране римокатоличких свештеника уз помоћ Млетачке власти, Владика Никодим говори о безбројним начинима гоњења православних Далматинаца. Римски бискуп је имао апослутну власт над православним свештеницима, православне цркве су се зидале под условом да у њима мора бити римски олтар као у Задру где су на силу подигли римокатолици свој олтар. Нико није могао постати православни свештеник ако пре тога није покорно отишао до римокатоличког бискупа и пред њим очитао Символ вере са “Filioque” док је у свим мјестима у Далмацији било забрањено свештеницма да врше било коју службу ван Цркве.
То је само мали део у којем је описано страдање нашег народа од стране римокатоличке курије, а да се не би одмакли од главне теме места страдања православних Срба у Далмацији тј. у задарској кули “Bovo d’ Antona” или како се данас зове Капетанова кула и сам се Епископ Н. Милаш на крају овог малог дела о унијаћењу Срба враћа на то стратиште : “Ево кратке слике уније у Далмацији. И сва страдања, што су православни за време уније трпели свјежа су Далматинцима у памети, – још живи који мученик из доба уније, који жалостно показује на кулу Bovo d’ Antona и сузним очима прича о мукама православних!“
Видећи сва та страдања нашег народа још у Средњем веку од стране римокатоличке курије не треба се пуно изненађивати , што су за време Другог светског рата у геноциду над српским народом, активно учествовали римокатолички свештеници и монахиње попут злогласног фра Сотоне, Мирослава Томислава (редовничко име) Филиповића, који је једном приликом при клању српске дјеце у предграђу Бања Луке заклавши српкињицу Радојку Гламочанин, позвао усташе на клање рекавши им: “ Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу све исповједити и ријешити свих гријеха.“
Нажалост и данас смо сведоци да још има оних који би се према православнима односили као у време страдања на Капетановој кули.
Иако је данас изложбени простор, као што је то и згариште православне цркве Рођења Пресвете Богородице у Глини (које је претворено у Спомен дом), Капетанова кула или кула “Bovo d’ Antona” остаје још један символ страдања српског народа, освећено мученичком крвљу православних хришћана.
А глас сведочења о страдању православних Далматинаца у Kапетановој кули у Задру, које је чуо Владика Никодим, допире и до нас данас, опомињући нас да их не заборавимо иако их поименице не знамо. Такође, кад год нам Бог да прилику да се нађемо у Задру, да одемо до Капетанове куле, помолимо се барем у себи (ако већ не постоји могућност саборно и литургијски) Светим српским мученицима Далматинцима пострадалим за веру православну од стране римокатолика, и тако добијемо њихов благослов.
Свети мученици далматински пострадали за Православну веру у Капетановој кули молите Бога за нас!
Архимандрит Евсевије (Меанџија)
