Хришћански храм као богослужбена грађевина јесте место, то јест простор у којем се хришћани окупљају ради саборне молитве, слављења Бога и заједничког приношења бескрвне жртве. Због тога је у Светом Писму за храм уобичајен назив „дом Божји“ (ср. Пост. 28,31; 2Цар. 12,29;) и „дом молитве“ (Мт. 21,12-13; Лк. 19,46). Још у Старом Завету Бог је октрио људима да ће се Његов дом тако звати: „Јер ће се дом Мој звати дом молитве свима народима“ (Ис. 56,7). То је разлог што су за хришћански храм постојали разни називи: κυριακόν, οίκοςτου Θεού, dominica, domus Dei, domus orationis, дом Господњи, црква итд.
Сваки хришћански храм је место освећено (Лк. 6,13) и знак сећања на „горницу“, то јест, место где је одржана Тајна вечера (Мт. 26,26). То и јесте разлог што у Светом Писму сусрећемо први назив за Евхаристију – „ломљење хлеба“ (Дап. 2,42). У библијским изворима сусрећемо и друге називе за свету Евхаристију: „Трпеза Господња“ (1Кор. 10,21) и „Господња вечера“ (1Кор. 11,20). Златоуст сведочи: „Верујте да је и сада она иста Вечера којој присуствује Христос. Она Вечера се ни по чему не разликује од ове свете Тајне ... Јер и ову и ону Он приправља.“[1] На другом месту је свети Јован још категоричнији: „Онај ко је устројио свету Тајну на Тајној вечери, Тај Исти сада савршава тајну божанствене Литургије ... Ова Часна трапеза је она иста Трапеза из Тајне вечере и није ништа мање од тога.“[2]
На Тајној вечери Исус Христос приноси своју Крв и, називајући је крвљу Новога Завета, „показује да Му предстоји да умре. Зато има на уму и говори о Завету. Подсећа и на претходни, Завет (Стари), који је такође озваничен крвљу“.[3] Неизоставно је потребно рећи да Божанска Литургија „не представља само обличје жртве, нити образ Крви, већ истинско заклање и истинско жртвоприношење“,[4] јер се Христос жртвује и приноси вернима. Богомудри Јован Златоуст благовести: „Налазиш се пред Жртвом страшном и светом ... Христос се, као заклано јагње, налази ту пред тобом.“[5]
Треба знати да је хришћански храм пре свега Црква - Εκκλησία (од глагола εκκαλέω), што значи сакупљање, сабрање, скуп, збор, заједница (ср. Дап. 9,31; 1Кор. 10,16) људи исте вере и у истом Духу (ср. 2Кор. 13,13). Реч је искључиво о црквеном и евхаристијском сабрању на једном месту (1Кор. 11,20), односно о заједници верујућих људи који, као сапутници ка Тројичном Богу, исповедају Христа за истинитог Искупитеља и Спаситеља света и учествују у спасоносним истинама и Божјим даровима. То је, дакле, литургијска заједница верујућих људи у Христа, окупљених око Христа, са Христом и у Христу. Храм, у који се сабирају верници да би исказали своје благодарење Господу, постаје „обитавалиште Анђела, обитавалиште Арханђела, постаје палата Божја, само небо“.[6] Заједнички долазак хришћана на Литургију представља почетак свете тајне „сабирања у Цркву“,[7] где ће верници учествовати у светотајинском животу Цркве и удостојити се да имају сусрет са Тројичним Богом и доживети предокушај Царства небеског.
По светоотачком учењу, „страшне Тајне које се савршавају на сваком сабрању верних и из којих се излива обилно спасење, називају се Евхаристија, јер представљају сећање на многобројна доброчинства, пројављују нам сам врхунац божанског Промисла и на сваки начин нас припремају да благодаримо Богу ... Зато нас и свештеник, док се врши Жртвовање, подстиче да благодаримо Богу за целокупну васељену, за све прошло и садашње: за све што се збило и што ће се збити. Благодарење нас ослобађа земље и преноси нас на небеса. Преображава нас из људи у анђеле.“[8]
Управо због тога што се у храму свештенодејствује света Евхаристија, тај простор је, по речима јеванђелиста Јована, постао „Скинија Божја међу људима“ (Откр. 21,3). Црква је заједница љубави, и на то нам указују заједничке и сагласне литургијске молитве којима нас Господ дарива. Храм, такође, као место сабрања верних представља израз заједнице љубави. „Црква не постоји зато да бисмо били разједињени сви ми који се у њој сабирамо [на молитву], него зато да бисмо се ујединили сви ми који смо разједињени. И управо то је смисао нашег [молитвеног] сабрања“[9] у храму. Хришћани који заједно са служитељем приносе бескрвну Жртву сачињавају „целокупно тело Цркве, које једнодушно и једногласно произноси своје прозбе Богу“.[10]
Сасвим је правилно примећено да се „историјски почетак постојања одређеног простора за верско окупљање старе Цркве повезује са Тајном Вечером. Можда је потребно на самом почетку да нагласимо да само онај ко разуме свету Литургију може да разуме и потребу хришћана за оснивањем одговарајућег простора – храма, као и сву његову литургијску функцију и символику“.[11]
Библијски извори нас обавештавају да је први хришћански храм, као средиште богослужења, било место сабрања Цркве по приватним кућама које су служиле као домови молитве (Лк. 19,48) и за „ломљење хлеба“ (Дап. 2,46). У једној од таквих кућа је и Христос, у „горњој одаји“ (Да. 1,13), обавио Тајну вечеру (ср. Мт. 26,26-28; Мк. 14, 22-24; Дап. 12,12) за „живот света“ (Јн. 6,51). На тим местима су хришћани доживљавали предокушај Царства Божјег.
Хришћански храм је добио назив по хришћанској заједници – Црква због тога што је добио и њене особине. Реч је о богослужбеном простору намењеном за служење свете Литургије. „Простор храма подразумева и претпоставља Онога којем се служи и оног који служи, Бога и човека.[12] Он се поима као слика, икона Цркве, мистичког Тела Христовог, и символички изражава оно што је немогуће да се изрази непосредно“.[13] По православном трезвеноумљу, „Црква као Храм, обухвата Цркву као заједницу, и као таква се пројављује и најпотпуније у Сабрању (=Литургији). Због динамичког карактера Цркве, не разликује се Црква као Храм, као Заједница, и као Литургија“.[14] Улазак у хришћански храм верници доживљавају као улазак у Рај,[15] јер је храм символ земаљског неба.[16]
Светоотачки је став да „Света Црква носи обличје и слику Бога, јер у подражавању и обрасцу има једно исто дејство с Њиме“.[17] Затим, по Светом Максиму, Црква јесте човек, имајући олтар као душу, а божански жртвеник као ум, и храм као тело.[18] По једном другом мишљењу, „Црква је обличје и слика васцелога света постојећег од невидљивих и видљивих бића ... која као једна грађевина постоји ... у различитостима“.[19] По Симеону Солунском, храм праобразује Христа као Богочовека где је Божанство невидљиво, а човечје видљиво.[20] Затим, по истом Оцу који се очигледно налази под утицајем учења светог Максима Исповедника, храм праобразује и човека који се састоји из тела и душе.[21]
Веома је важна чињеница да је „хришћански храм био израз хришћанске вере и литургијског живота Цркве и због тога је хришћанска архитектура за свог сигурног водича имала Јеванђеље“.[22]
Хришћански храм су од четвртог века називали базиликом, с једне стране, због облика у којем је грађен (издужени правоугаоник), а, са друге, због тога што у њему станује „Цар царева“. По православном трезвеноумљу, реч је о облику каква је била Нојева лађа, која је била праобраз Цркве Христове. Тако је отприлике изгледао и Соломонов храм, који је на известан начин служио као узор за градњу хришћанског храма.[23] Управо је то био разлог што Апостолске установе дају упутство да се хришћанске храмови граде у облику лађе: „Прво, дом Господњи мора бити дугуљаст, постављен према изласку сунца, са споредним просторијама са обе стране, тако да је сличан лађи“.[24]
Православни хришћански храм је, по правилу, подизан на узвишеном месту, јер је храм слика Цркве Христове, односно слика дома Господњег подигнутог на врх гора (Мих. 4,1). Храм на узвишеном месту подсећа нас на стари Сион[25] и небески Јерусалим (Јевр. 12,22; Откр. 14,1; 21,10). Православни хришћански храм је окренут ка истоку[26] да би верници када се моле гледали у том правцу, пошто се Христос јавио на земљи у крајевима Истока овог материјалног сунца.[27] Често Исток означава Христа. Исток му је име (Зах. 6,12). Такође, хришћани очекују Други долазак Христов са истока: Јер као што муња излази са истока и сине од запада, тако ће бити и долазак Сина Човечјег (Мт. 24,27), и на Истоку ће опет задобити Рај.[28] Овде реченом треба додати да је и Мојсијева Скинија имала жртвеник окренут ка истоку.
Улазак у православни хришћански храм је по правилу са запада, јер је запад символ духовне таме, греха и слика Ада. Улазећи са запада, човек на символичан начин показује да се одриче старог и грешног живота, и да жуди и иде ка новом животу – животу у Богу. По светом Максиму Исповеднику, улазак верника у хришћански храм на челу са јерархом означава обраћање неверних из незнања и обмане у познање Бога, и прелазак верних од зла и незнања у врлину и знање. Код овог светог Оца врлина је символички представљена као Црква.[29]
Главни делови хришћанског храма и њихове функције
Древни хришћански храмови, по угледу на Мојсијеву Скинију и Соломонов храм, који су и прасликовали хришћански храм, имали су три дела: 1. притвор (пронаос, атриум, vestibulum), 2. лађу (наос, navis) и 3. олтар (θυσιαστήριον, πρεσβυτέριον).
„Притвор одговара дворишту Скиније, спољашњем делу где је стајао народ. У спољашњем пронаосу стајали су покајници последњег реда, а звали су се плачући, зимовњаци, наиме они којима је био забрањен боравак у покривеном трему и који су морали да буду на отвореном, непокривеном простору. Ту су стајали оглашени, тј. они који се само припремају да постану чланови Цркве и учествују у светотајинском животу Цркве. Ту су стајали покајници другог реда (степена) који су се звали слушаоци, јер је њима било дозвољено да остану на богослужењу – Литургији и слушају читање Јеванђеља, а затим су заједно са катихуменима морали да напусте храм“.[30]
Потпуно је исправно закључивање једног православног теолога да сви они који стоје у притвору (=припрати) храма, а то су на првом месту оглашени, нису пуноправни чланови Цркве Христове, нису ни ван Цркве, него су „на периферији, на граници између света и Цркве“.[31] Реч је о онима који су поверовали у Месију Исуса Христа, али још немају право да учествују у светотајинском животу Цркве. „То су они који су окусили реч Божју и силе будућег века, па кад су отпали, поново се враћају на покајање. Атријум, дакле, символише земљу необновљену и грешну која очекује свог Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља.“[32] Оглашени још немају слободу обраћања пред Богом. Потребна им ја помоћ и посредништво верних. Због тога литург тражи да се молимо за оглашене. Црква као брижна мати „подстиче цело сабрање верних да се помоли за оглашене, иако су они још 'страни', јер још не припадају истински Телу Христовом, још се нису причестили Светим Тајнама. Они још нису део духовног стада ... Стоје испред царске палате, далеко од свештеног предњег дворишта. Због тога их и удаљују када се чују оне страшне молитве (светог Узношења). Моли те, дакле, да се молиш за њих, како би постали твоји удови и да не буду више страни и одсечени.“[33]
За Симеона Солунски притвор символизује отпад наших прародитеља из Раја,[34] док на другом месту каже да је притвор праобраз земље.[35]
Нартекс
Реч нартекс је кованица од ναός + αρχή, што значи почетак храма,[36] одељен од лађе храма зидом или стубовима. Тај простор се звао и „Рај“, јер су на унутрашњем зиду обично били изображени Адам и Ева у Рају ради символизовања идеје да из Раја изгнани наследници Адама и Еве у Цркви Христовој налазе изгубљени Рај.[37]
У древној Цркви у нартексу су стајали покајници другог реда звани слушаоци, јер њима није било дозвољено да учествују у богослужбеним сабрањима. Ту су стајали и они који су били одлучени од свете Тајне Причешћа. Данашња пракса је да у том делу стоје жене, због чега се нартекс још назива и женска црква - παρθενικόν.
У нартексу, који се увек налази на западној страни храма, бива прихватање оних који се покају и који желе да иду путем Господњим, путем јеванђељским. За такве је Господ наш Исус Христос рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10,16).
Нартекс символизује земљу неосвећену, али која је на путу да то постане.
Лађа хришћанског храма
У ранохришћанским храмовима лађе (ναός, navis) су стубовима, или зидом или металном преградом, биле подељене на три дела: „десна, јужна лађа је била одређена за мушкарце, а лева за жене, и то тако да су у последњем одељењу били катихумени другог и трећег степена, и покајници трећег и четвртог степена. У средњем делу стајали су верници, и то непосредно пред катихуменима и покајницима, ожењени и жене са својом децом, затим одрасли младићи и девојке. Простор средње лађе према вратима био је одређен за странце и путнике. Најпосле, у трећем реду су стајали монаси, Богу посвећене девојке и удовице. Због тога се ово место звало matronium и символизује жене мироносице које са Јосифом нису ушле у гроб Христов, него су стајале напољу и плакале.[38]
Свака споредна лађа је имала посебан улаз и вратаре (остијарији) и ђаконисе који су бринули за одржавање реда при уласку у цркву. Они подсећају на чуваре који су постојали при Јерусалимском храму.
У лађи храма сакупљају се они који су спремни да прими свету тајну Евхаристије – Причешћа. Лађа представља Нојеву лађу у којој је Бог спасао од Потопа Ноја са породицом и животињама сваке врсте по свом роду (Пост. 7. и 8. глава). „Као што је Нојева лађа сачувала од Потопа оне који су били унутра у њој, исто тако и хришћани улазе у цркву (у лађу), која, вођена Духом Светим по таласима и бури животног мора, спасава све оно што се у њој налази, као и све оне који се у њој налазе и истински кају, преображава и доводи у истинско пристаниште – наручје Божје.“[39]
По светоотачком трезвеноумљу, лађа хришћанског храма представља „ново небо“ и „нову земљу“, то јест, символ је Царства Божјег на Земљи и знак је „видљивог неба и Раја“.[40]
Купола храма
Купола храма означава небески свод[41] и символ је вечности. У куполи православног хришћанског храма се живопише Пантократор – Сведржитељ. Реч је о лику Бога Оца и лику Бога Сина – Спаситеља који благосиља људе десном руком и који левом држи отворено Јеванђеље на којем пише:„Ја сам светлост свету“. Представа Сведржитеља у куполи, као „станишту“ Божјем, јасно говори да је хришћански Бог Промислитељ, Човекољубац, и да непрестано води бригу и промишља о свом народу.
Олтар
У хришћанским храмовима најважнији део је олтар. Реч олтар је настала од латинске речи altus, што значи висок, узвишени. Реч је о узвишеном жртвенику alta ara, и означава место на којем се врше Свете Тајне. Олтар је намењен свештенослужитељима. У посланици Јеврејима се каже да „ми имамо жртвеник од кога немају права да једу они који служе скинији“ (13,10). Овде је реч о „трпези Господњој“ (1Кор. 10,21), то јест, трпези хришћанској за разлику од старозаветног жртвеника и трпезе демонске.
У хришћанској архитектури олтар има различите облике. Обично се гради као избочина у облику полукруга или шкољке, и зове се апсида (=свод) или конха, смештена наспрам улаза у продужетку средњег брода, која, по светоотачком учењу, символише витлејемску пећину у којој се родио Месија Исус Христос, а сличан је пећини у којој је погребен (ср. Мк. 15,46; Лк. 23,53).[42] По светом Максиму[43] Исповеднику, олтар символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. Он представља тајну суштински непостиживе Свете Тројице. Једном речју, олтар символизује оно што се налази изван неба.[44] Олтар представља Светињу над светињама старозаветне Скиније.[45] То је „најважнији део храма, основна светиња читавог храма, и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм“.[46] Веома је трезвен и исправан закључак светог Максима Исповедника по којем, иако се хришћански храм – Црква дели на лађу и олтар, ипак „једно је по ипостаси, не дељена (грађевина) са својим деловима због међусобне разлике делова, него и саме те делове, узвођене ка њеном јединству, ослобађа разлике у звању, и међусобно обострано показује истоветност и пројављује да једно другоме по замени буде оно што свако себи јесте: Светилиште – Храм свештенодејствован по сили Анафоре (=Узношење) ка свршетку Мистагогије, и обратно: Храм – Светилиште, које по дејству има нераздвојни почетак Мистагогије, те по обома – Црква – једна и иста остаје.“[47]
Часна трапеза
Часна трапеза је престо, то јест жртвеник, у облику стола на којем је Исус Христос обавио Тајну вечеру и на којој Он непрестано свештенослужи као Архијереј по чину Мелхиседекову. Управо због тога се у Светом Писму Новога Завета Часна трапеза назива „трапезом Божјом“ (Откр. 22,3), насупрот „трапези демонској“ (1Кор. 10,21; ср. Јевр. 13,10). Свети Оци Часну трапезу називају: света,[48] часна,[49] божанска,[50] бесмртна,[51] пречиста[52] итд.
Часна трапеза се обично прави од камена што символизује Исуса Христа који је у Светом Писму назван „крајугаоним каменом“ (Мт. 21,42; Да. 4,11; Еф. 2,20), што значи да је Он основа и главни ослонац за све верујуће.[53] По учењу Православне Цркве, од посебног литургијско значаја је што Часна трапеза треба да се налази на средини олтара, то јест олтарске апсиде, а никако уза зид, јер је Исус Христос пострадао у средини земље (Пс. 73,13), и да би свештеници приликом служења могли да опходе око жртвеника (ср. Откр. 4,2-3). Треба знати да се жртвеник у Соломоновом храму налазио у средини светиње.
Православни је став да као што постоји само један Архијереј – Исус Христос, и као што постоји само једна жртва (Јевр. 10,10), тако је довољно де се у сваком православном храму налази по један жртвеник – Часна Трапеза.[54] Када се Часна Трапеза ослања само на једном стубу, тада она символизује Исуса Христа као стуба Цркве, а када се ослања на четири стуба тада то символизује четворицу Јеванђелиста.
Важно је знати да је „постојање хришћанског жртвеника – Трапезе непосредно везано за вршење свете Тајне Евхаристије. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којој је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. То је жртвеник од којег немају права да једу они који служе скинији (Јевр. 13,10). Постојање Часне трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског и поготово не паганског.“[55]
У православним храмовима се испод Часне трапезе стављају мошти мученика или светитеља, с једне стране, због тога што су се у раној Цркви хришћанска богослужења вршила на гробовима мученика, на којима су и подизани први хришћански храмови, а с друге, под утицајем Откривења Јовановог који каже: „Видех под жртвеником душе закланих за реч Божју и сведочанство Јагњетово које имаху“ (6,9).
Свети престо се помазује светим миром, јер је миро испуњено силом Духа Светога и оно је живо миро свештенодејства.[56]
По православном трезвеноумљу, пошто на жртвенику бива свештенодејствовање – Литургија, жртвеник се сматра најсветијим делом хришћанског храма. О томе нам сведочи древни назив за жртвеник – Јединородни;[57] реч је о епитету који искључиво припада Исусу Христу, којег свети Кирило Александријски сматра жртвеником.[58] Слично њему, свети Јован Златоуст поистовећује жртвеник са Телом Христовим.[59] Управо због такве важности жртвеника хришћански храм без њега не може да се назове храмом, него само домом молитве.[60]
Многи тумачи придају хришћанском Жртвенику значење престола (трона) Божјег који одговара престолу приказаном у Откривењу Јовановом: И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко (4,2). Герман Цариградски[61] сматра да се Жртвеник назива по Наднебеском и Умном Жртвенику (ср. Јевр. 13,10; Откр. 6,9), на којем умне и службене и јерархијске Силе нематеријалних Вишњих Сила представљају ови земаљски и материјални свештеници који стоје и служе Господу свагда.
По светоотачком трезвеноумљу, Менза је слика гроба Христовог[62] и Голготе, слика Крста и распећа Христовог,[63] слика престола на којем седи Божанско Јагње (Откр. 5,6), и под којим душе праведника чекају своје прослављање.
Блажени Августин посматра жртвеник као „икону вере“,[64] а Герман Цариградски као „границу неба и земље“.[65]
Часна трапеза представља (символизује) гроб Христов у који је био положен при погребу,[66] што је разлог да се Часна трапеза покрива као Тело Христово белим платном (покривачем) који се зове срачица (кошуља, κατασάρκα). Таквим платном је било обавијено Тело Христово када је скинуто са Крста и положено у гроб.[67] О томе сведочи и постојање антиминса (=илитона) на Часној трапези. Изнад срачице се налази горњи покривач – индитија, који представља слику небеских Христових одежди.
Реч антиминс је сложеница од анти+менза = уместо стола, и на том платну се служи света Евхаристија услед недостатка освећене Часне трапезе (=стола). То је четвороугаоно платно са иконом полагања Христова Тела у гроб. Са таквим платном је било увијено Христово Тело. На Часној трапези „налази се положен заклани Христос. За кога је заклан и зашто?“ пита свештени Златоуст. Па одмах одговара: „Да би измирио небеско са земаљским, да би тебе учинио пријатељем анђела и помирио те са Богом свих. Да би учинио пријатељем тебе, непријатеља и противника ... Да би ти имао мир са својим братом, зато се жртвовао.“[68]
На Часној трапези стоји Крст који је очистилиште за све верне,[69] из којег извире освећење за све људе у свету,[70] а што се види у томе да нам је Крст разорио тиранију пакла[71] и „отворио Рај који је био затворен ... Јер Христос рече (разбојнику): Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23,43).[72] Крст је доказ да је Христос једини истински Цар. Часни Крст је знак да је Исус Христос „Дрво живота посред Раја“ (Пост. 2,9).
Разбојник који је био распет десно од Христа богословствује са те висине, са крста: „Крст је символ Царства. Називам Христа Царем управо зато што Га видим распетог. Јер приличи цару да умре за поданике. Христос рече: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Према томе, и добри цар жртвује свој живот за поданике. А како је Он положио свој живот, онда Га називам Царем: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23,42).“[73]
Христов Крст није само пут који води у Рај и двери кроз која се у њега улази, него и красни рај Цркве. Он је дрво новог непропадивога живота које храни верујуће: „Дрво некада донесе горчину у Едем, а дрво Крста слатким животом процвета. Јер Адам појевши у трулежност пропаде, а ми наслађујући се Телом Христовим, живимо и светотајински се обожујемо примајући вечно Царство Божје.“[74]
Крст је знак оваплоћеног, пострадалог и васкрслог Сина Божјег - Исуса Христа,[75] и символизује Његову победу над Сатаном и смрћу. Такође Крст символизује веру хришћана у Свету Тројицу, њихов начин живота и заједничарења са Живим Богом.[76]
На Часној трапези се налази и Крст који символизује Христову смрт на Крсту коју је принео ради људи и њиховог спасења.[77]
Такође на Часној трапези стоји и Јеванђеље, које представља присуство Христа, Сина Божјег оваплоћеног, који се јавио нама људима на видљив начин у свету[78] и „видесмо славу Његовум славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14), „Кога смо и видели очима својим“ (1Јн. 1,1). Свето Јеванђеље се чита на Литургији, и оно показује откривење учења Христовог, а такође и пројављује сва збивања у свету која се тичу тајне домостроја спасења. Једном речју, „Христос је Јеванђеље нашег спасења“.[79]
Када свештенослужитељ крстообразно осењује верни народ на Литургији, то символизује Други долазак Христов у свет.
По Герману Цариградском, Часна трапеза је праобразована и у Мојсијевој трапези, где је била мáна, која је Христос сишавши са неба (Јевр. 9,4.11; Јн. 6,31-33).[80]
Ради тачнијег поимања Свете Анафоре још ћемо додати да је она уствари истицање на видело свршених символа према Прототипу.[81]
Киворион
Од четвртог века почињу постепено да се на четири угла Часне трапезе подижу стубићи на које се ставља у облику кугле балдахин звани небо, које је требало да штити часни престо. О самом грчком називу κιβώριον (кувуклион, балдахин) и његовом значењу постоје различита мишљења. Можда је најтачније оно тумачење које тај израз доводи у везу са јеврејском речју keber или сиријском kebora, што значи гроб. Киворион је постављен у храму да би се показало Распеће, Погреб и Васкрсење Христово.[82]
По неким тумачима, киворион символизује Нојеву лађу (ковчег),[83] док, по другима, символизује небо мистичког света.[84]
Киворион изнад Часне трапезе представља небо,[85] и „зато се на њему везу или сликају Сунце, Месец и звезде. У старим временима на средини кивориона висио је златан или сребрни голуб као символ Светога Духа, чијом се силом освећују Свети Дарови на Часној трапези. Отуда се простор између овог шатора и светог престола зове περιστερίον– голубарник, од περιστερά– голуб, у коме су се чували обично Свети Дарови“.[86]
Епископски трон
У олтарској апсиди, источно од Часне трапезе, налази се узвишено место са седиштем за архијереја, које се зове горњи престо, назив који је настао од грчке речи καθέδρα, θρόνος, tronus episсopalis. На овом престолу седи епископ за време читања Јеванђеља, представљајући Месију Исуса Христа који је рекао својим Апостолима: „Сешћете и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 19,28), указујући на Други долазак. Осим тога, седење епископа на горњем престолу означава да је Искупитељ и Првосвештеник Исус Христос у потпуности испунио тајну домостроја спасења и да је људска природа доведена у заједницу Тројичног Бога, то јест постала равнобожна по благодати: „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника који седе с десне стране престола Величанства на небесима“ (Јевр. 8,1).
Држећи се древног Предања, Апостолско правило (11) налаже: „трон епископа нека буде у средини, а са обадве стране нека седе презвитери“. У Православној Цркви се то правило поштује, и због тога се у храмовима око епископског трона - по узору на речено у Откривењу Јовановом: И около престола беху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине како седе, обучене у беле хаљине и са венцима златним на хаљинама својим (Откр. 4,4) - налази сапрестоље намењено свештеницима који саслужују на архијерејским Литургијама. Епископ на трону окружен свештеницима изображава Други Христов долазак. Седећи на трону епископ символизује Христа, а са стране седе свештеници који представљају збор апостола.[87] Када епископ са горњег престола благосиља верни народ на сабрању говорећи: мир свима, то значи да Син Божији – Исус Христос, када је испунио домострој спасења, подигавши руке благословио Своје ученике говорећи им: Мир вам остављам (Лк. 24, 50-51; Јн. 14,27), показујући да је тај исти мир и благослов Христос дао свету кроз своје Апостоле.[88] Осим тога, то пројављује и означава једнодушност и сједињење хришћана, јер Христос је „Мир наш који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14).
Када епископ силази са епископског трона, то означава снисхођење Сина Божјег – Првосвештеника Исуса Христа.[89]
Горњи престо, то јест, епископски трон „указује на Наднебески Престо Исусов“,[90] на којем Он седи с десне стране Бога Оца (Јевр. 1,13) у Царству Славе. Због тога се на зиду изнад њега обично изображава Исус Христос како седи као архијереј на Престолу и благосиља народ. „Епископ и свештеници символизују Христа и апостоле, а ђакони представљају анђеле који саслужују у небеској – Божанској Литургији“.[91]
Касније је епископски трон, услед појаве олтарске преграде - иконостаса, пренесен у лађу храма.
Олтарска преграда
У древним хришћанским храмовима нису постојали иконостаси такве величине какви су данас, него само мали и ниске ограде са иконама које су досезале до прсију. Временом, тачније од шестог века, услед развоја иконостаса, те ограде постају двозоне, које су повезивали стубићи, а на међупростор су постављене свете иконе. Такве преграде (дрвене, металне или камене) имају различите грчке називе: τέμπλον, κάγκελλα,[92] κογκλίδες,[93] εικονοστάσιον,[94] δύφρακτα,[95] διάστυλα[96] итд. Те преграде деле лађу православног хришћанског храма од олтара.
У олтар се улази кроз троја врата, која се налазе на олтарској прегради: северна, јужна и средња.
Средња врата се зову царска (θύραι βασιλικαί), и красна врата – ωραίαι πύλαι (ср. Дап. 3,10), и служе као место са којих се проповеда Јеванђеље.
По једним тумачима, она се зову царска јер кроз њих за време приношења Светих Дарова са жртвеника на престо пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима живот и храна.[97] Она символишу небеска врата која воде у Царство небеско. „Отворени олтар је Рај, све се испуњује миомиром Светиње, и све сазерцава Творца, и твар кличе „Слава“ и „Алилуја Творцу свега“.[98] По другом, али и неоснованом, мишљењу она се зову царска зато што је кроз њих краљ или цар пролазио у олтар када је приносио своје дарове. Додајемо да се средња врата на олтарској прегради зову света још и због тога што кроз њих имају право да пролазе само свештена лица, то јест лица која су добила освећење у светој тајни рукоположења – свештенства.
На дверима се налази завеса која означава различје између телесног и духовног света и предмета.[99]
Друга двоја врата на олтарској прегради називају се анђелска, јер кроз њих пролазе ђакони који символишу анђеле.
Олтарска преграда, по једним светим Оцима, символише границу која раздваја пролазни свет од вечног и непролазног света,[100] док, по другима, она символизује границу између два света: божанског и човечанског, то јест духовног и вештаственог.[101] По трећем мишљењу, олтарска преграда је постављена да би спречила улазак обичних верника у олтар.[102]
Православни је став да олтарску преграду, односно иконостас „никада не треба посматрати као нешто што раздваја, него управо као нешто што спаја. Можда бисмо могли да је назовемо светим мостом који уједињује два света – небески и земаљски, духовни и материјални, видљиви и невидљиви, Бога и човека“.[103] Она символизује везу љубави и јединство у Христу и заједништво светих, као и преображену творевину – ново небо и нову земљу.[104]
Хришћански храм је потпуно исправно окарактерисан као истинско богојављење.[105]
Амвон
Израз амвон (άμβων, ambo) је настао од грчке речи αναβαίνω, што значи успињати се, пењати се, узлазити. У православним хришћанским храмовима амвон се налази на левој страни лађе храма, то јест насупрот епископском трону. Амвон је, у ствари, подијум са неколико степеница, на којем се налази пулт који је, по угледу на старозаветну праксу (ср. Нем. 8,3,8), служио за литургичка читања, односно за читања Јеванђеља, јектенија, акатиста, диптиха итд. На амвону се Јеванђеље обично поставља на место које је извајано у облику голуба; тај голуб символизује Духа Светога. У древној Цркви на амвону су стајали и појци.
У древним хришћанским храмовима из практичних разлога се амвон обично налазио на средини храма пред солејом да би сви присутни верници могли јасно да чују читање Јеванђеља и поруку – благу вест Цркве да је Христос међу нама, и да се радују сили васкрсења. Читање Светога Писма на Литургији означавају божанску вољу и Божије савете упућене хришћанима. Реч је о гласу Божјем из есхатона упућеном човеку боготражитељу. По светом Максиму Исповеднику, Јеванђеље је уопште символ свршетка овога века.[106]
Амвон символише надгорбни камен одваљен од Гроба Господњег на којем је седео Анђео и женама мироносицама јавио радосну вест да је Исус Христос васкрсао (Мт. 28,2-7). Свештеници и ђакони на амвону символишу Анђеле који проповедају свету Јеванђеље Христово[107] и Васкрсење Његово.[108]
Солеја
Солеја (σωλέα, σολείον, σολία) је узвишени простор или терен (solum), то јест место које се у хришћанском храму налази испред олтарске преграде (=иконостаса), и у току богослужења га користе нижи клир, чтеци и појци чије појање символизује и показује уживање верника у божанским добрима која покрећу душе ка пречистој и блаженој љубави.[109]
На солеји се прима Свето Причешће и нафора. Солеја символише огњену реку која раздваја праведнике од грешника,[110] достојне људе од недостојних.
Ђаконикон и протезис
Пре појаве ђаконикона и протезиса у древној Цркви користили су се столови у олтарском простору за остављање дарова: хлеба, вина, уља итд., које су доносили хришћани (ср. Јез. 40,39). Хлеб и вино су првенствено кориштени за вршење свете Тајне Евхаристије, док је остатак дељен сиромашнима. Овде се врши припремни део свете Литургије. У прво време Проскомидија (=Предложење) је вршена на жртвенику у ђаконикону, и она означава тридестогодишње време и живљење Месије Исуса Христа до Крштења на Јордану.[111] Исецањем просфоре на Проскомидији, односно вађењем из предложеног Хлеба оног дела са печатом који се назива Агнец (=Јагње Господње), бива као из утробе и од крви и тела Девичанског, односно Пресвете Богородице.[112] Црквени песник је на сјајан начин изразио ту истину: „Утроба је твоја, Богородице, постала света Трпеза, на којој се налази небески Хлеб“.[113] Исецањем на Проскомидији врши се ножем у облику копља, које подсећа на копље којим је римски војник пробо ребра Христова на Крсту (Јн. 19,34). То копље које свештенослужитељ употребљава на Проскомидији, Теодорит Студит[114] назива ιερατικήν λόγχην– свештеним копљем.
По светом Николи Кавасили, све што свештенослужитељ врши на принесеном Хлебу, он уствари „исписује, као на таблици, Христово страдање и смрт, и све што чини – нешто из практичне дужности, а нешто по својој вољи – потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти“.[115] Када се поведе реч о Предложењу, тада се ту види жива слика васцеле Цркве окупљене око Исуса Христа (ср. Пс. 81,1). Помињањем на Проскомидији браће у вери „објављује се страшна тајна да је Бог предао Себе за васељену“.[116]
Преношење Светих Дарова (=Велики вход) из ђаконикона на Часну трапезу символише улазак Господа Исуса Христа из Витиније у Јерусалим.[117] Постављање Светих Дарова на Часну трапезу, по мишљењу Николаја Андидског, подражава припремљену Горницу сионску (Лк. 22,12), а мало касније показује и само уздизање (=Распеће) на Крст, и на крају изображава Погреб и Васкрсење.[118]
У ђаконикону су још чувани освећени предмети: свештеничке одежде, црквени сасуди, Јеванђеље и столови за остављање прилога верника. У ђаконикону се облаче свештенослужитељи. У каснијим вековима се одвојио ђаконикон од протезиса у посебну просторију, тако да су им и функције подељене и одвојене.[119]
По једном мишљењу, протезис символише Голготу[120] где је Месија Исус Христос разапет на Крсту и где се по предању налази гроб праоца Адама (ср. Јн. 19,41-42), док по другом, он символише Витлејем, то јест место скромно и сиромашно где је рођен Исус Христос – Искупитељ и Спаситељ света.
У архитектури православног хришћанског храма се може видети да су православна вера и црквени доживљај преточени у црквену уметност. Другачије речено, храм је непосредно повезан са Литургијом, којој и дугује своје постојање. Његова архитектура је „богословско-литургијска и црквено-евхаристијска“,[121] јер ми у храму „видимо оно што и слушамо“.[122] У храму се изражава тајна Божјег присуства како у овом свету, тако и у Царству будућем, а представља и символ Божјег доласка.[123] За светог Германа Цариградског Црква је „земаљско небо у коме Небески Бог обитава и ходи“. [124]
Хришћански храм символизује Богочовека Исуса Христа и Његово Царство, а уједно символизује и циљ човековог живота – улазак у Христово Царство. По светопредањском учењу, штавише Христос је храм (Мк. 14,58; Јн. 2,21).
По светом Максиму Исповеднику, хришћански храм је символ света, имајући у себи олтар као небо, а земљу – лепоту храма, тако да и свет постоји као Црква: Олтар имајући слично небо, а храму – земаљски шар.[125] Свети Отац још додаје да храм символички изображава човека духовног,[126] а сам храм као човек њиме бива изображен: „Света Црква Божја је човек, и ум је – божански Жртвеник, и тело – храм, будући да је слика и прилика човека, који је по слици и прилици Божјој постао; а кроз олтар – као кроз душу – физичко сазерцање духовно изјашњавано, и као кроз ум – Божански Жртвеник, пројављује мистичку теологију.“[127] Свети Максим иде даље и каже да „Света Црква може бити не само сав човек, велим по синтези од душе и тела састављен, него и сама душа по себи разумом сазерцавана“.[128] Свештени Златоуст пише: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и храм Божји: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота [мудрости по Богу] ... Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божји и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему ... Када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“[129]
Хришћански храм поседујући духовну благодат, има дубок духовни смисао, а што се види из тога што се он доживљава као „нова скинија“ (Јевр. 9,1), духовним лечилиштем, бањом препорода, другим небом, Рајем, Горњим Јерусалимом, земаљским небом будућег века и као Црквом Христовом у којем човек, као литургијско биће, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом постаје „храм христоносни“ (ср. 1Кор. 10,16),[130] и храм Духа Светога (1Кор. 6,19), и као такав има предокушај Царства небеског.
Архитектура православног хришћанског храма јасно показује да је садржина хришћанског храма богословска, литургијска, антрополошка и културолошка.[131]
Говорећи о храму, свети Јован Златоуст вели да „Црква није ништа друго до Xрам саздан од наших душа“.[132] Хришћански храм се, дакле, појима као „простор превазилажења индивидуализма, простор нашег сједињења с другим, простор свеопштег јединства“.[133] Карактеристично је примећено да је „црквени храм налик прекоокеанском или васионском броду, и опет времеплову и есхатоплову. Путници су сви људи који се одазивају позиву за његову пловидбу; они могу да се укрцају у овај брод само са уредним исправама – крштеницама. Њиме могу да плове само они који поштују правила пловидбе и држе их – врлине Цркве. Циљ пловидбе је Царство Божје, а њена лука Престо Божји и света Трапеза црквенога храма“.[134]
Због превелике важности хришћанског храма и свега онога што се у њему дешава, свети Оци поручују да „не изостајемо из свете Божје Цркве, која нам пружа толике Тајне нашег спасења током чинопоследовања савршаваних Божанских Символа (=Светих Тајни).[135] Православни је став да се „Црква пројављује у Тајнама“.[136]
Звоници
Звоници нису постојали у древним хришћанским храмовима, него се јављају много касније, негде крајем 8. века. У звоницима се налазе звона која служе као знак, односно сигнал за позивање верника на молитву или неке друге богослужбене радње.[137] Исто тако, све они који се налазе на богослужењу звоно позива на још већу молитвеност и побожност. Звоно символизује глас Божји из есхатона.
Клепало
Клепало се данас употребљава у манастирима, а поготово на Светој Гори, Јерусалиму, као и у другим местима, помоћу којег се позивају монаси (=хришћани) на молитву. По Герману Цариградском, клепало (на грчком језику τόσήμαντρον или τόσημαντήριον) је према обрасцу рана од клинова којима су приковали руке и ноге Господње, и одјекнуо је до крајева васељене. Иначе, клепало указује на анђелске трубе, а и покреће борце на рат против невидљивих непријатеља.[138] Мало клепало, по Теодору Валсамону, символизује Стари Завет, док велико клепало символизује благодатно објављивање Јеванђеља Христовог.[139] Од 9. века клепала су на Истоку замењена звонима.
* * *
У закључку нашег излагања дужни смо да одговоримо на питање: шта је символ и због чега је уведена символика у православно богослужење? Одговор нам даје Никола Кавасила кад каже: „Из тог разлога је и уведена символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из Божанског Домостроја, него саме те догађаје поставља пред очи, а с друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор, него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак“.[140]
Српски литургичар Лазар Мирковић пише да су символи у богослужењу оно што су фигуре, тропи у говору и што су поређења у проповеди, они су у богослужењу пластични облик или уопште видљива чулна форма какве религиозне идеје.[141]
Значи, „права природа символа је да открива и саопштава „другог“ управо као „другог“, видљивост као неспознатљивог, познање неспознатљивог као неспознатљивог, присуство будућности као будућности. Символ је израз познања онога што се другачије не може познати, јер познање овде зависи од учествовања – од живог сусрета и уласка у „епифанију“ реалности која јесте символ“.[142] Слажемо се са мишљењем да је символ „најподесније средство поновног откривања смисла фундаменталног искуства и доживљаја, о чему сведоче и на шта се – експлицитно или имплицитно – позивају отачки списи. Ова реч или смисао који она данас све више задобија, представља најбољи, а можда и једини мост између искуства и светоназора Отаца, с једне стране, и најдубљих тежњи, сумњи и противречности нашег доба, без обзира на то да ли је оно „модерно“, „секуларно“ или „технолошко“, са друге. Управо термин символ данас избија на површину као „фокус“, као централна преокупација религиозне и секуларне мисли, као уводно питање од којег зависе многа друга питања, као прави „символ“ човекове пометености и потраге“.[143]
Додаћемо још и то да хришћански символи, с једне стране, указују на непрестано Самооткривење Тројичног Бога у свету, а, са друге, на јединствен начин откривају божанске истине о Богу, свету и човеку.
Православни је став да је Месија - Богочовек Исус Христос „Символ свих символа“ који претвара символе у свету Тајну, која је извор сваке теологије и богопознања.
Извор: Српска Православна Црква
