Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) Православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (Римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне.
Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источно-хришћанских народа. Исти је случај и са Латинском црквом када су у питању западно-европски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик) иако је вера увек чин слободног избора.
Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божију на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, „мистични темељ ауторитета сваке власти“. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да „еманципују“ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудо-црква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). „Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић. У Цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал 3, 28). Он је „све у свему“ (Кол 3, 11).
У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква „национална“, „анационална“, „васељенска“ (интернационална), „наднационална“ и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка Јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, „терала је да изађе из себе“ и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална Православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национлно већ изграђује јединство у различитости („помирену различитост“) многих нација. Црква је сама „нови Израиљ“, „народ Божији“, „ново друштво“ састављена од припадника различитих историјских народа.
Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.
Не минимизирајући црквено-доктринарне узроке, национални сукоби унутар Цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. год. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже „грчка“, „руска“, „бугарска“, „македонска“ црква не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуализује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних Православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине.
Црква се обраћа увек конкретним људима а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установаили музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија Цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма.
Извор: Теологија.нет
