Верник је стално у искушењу да се повуче из блата историје, да побегне од друштвених тешкоћа, и да „почине“ у каквом фантастичном божанском искуству, као нека духовна елита.
У догађају Преображења, Христос је на ово искушење одговорио ћутањем и делом. Сишао је са горе божанског опита да би наставио свој пут са паћеницима историје (у Јеванђељу се наводи да је одмах по силаску са горе Христос сусрео несрећнике који су тражили излечење). Међутим, Христов ход није турнеја неке селебритy личности, него је ход сапутника и сапатника, који се завршава Његовим распећем, и ход ослободиоца, који је крунисан Његовим Васкрсењем које најављује будуће преображење читавог света, коначну победу Живота.
Оно што је некима тешко сварљиво јесте то што до Васкрсења долази проживљена патња, а не виртуелна стварност (virtual reality). И не долази чекањем, него делатним кретањем кроз каљеж историје, у свакодневним борбама са злом.
Да ли ово представља искушење за нашу логику? Наравно! Али ми се чини много нелогичније да сматрам да је блато крај свега.
Извор: Теологија.нет
