Еколошке теме стоје данас више него икад на дневном реду екуменског покрета. Чврсто се надамо да данас први пут постоји екуменска сагласност у томе како „знаке времена“ – што је, на пример, криза коју доживљавају људски род и ова земља – тумачити у хришћанској заједници и како им удовољити еда би се спречиле страхотне последице по „заједнички дом“. Овога су показатељи, с једне стране, ставови 10. скупштине Светског савета цркава (ССЦ) одржане у Бусану, у Кореји, 2013. године, а с друге, апостолско писмо Evangelii Gaudium и енцикликаLaudato si': О бризи за заједнички дом папе Фрање.
Почев од 70-их година прошлога века хришћанска заједница се почела бавити питањем да ли је могуће стати на пут донекле катастрофалном светском поретку. У историји екуменског покрета Православна црква као чланица ССЦ и Конференције европских цркава (КЕЦ) није учествовала у историјским преломима и друштвено-политичким питањима наших дана, али је на подручју екологије својом „евхаристијском визијом“ одлучно доприносила јединству Цркве и света тиме што је њено богословље о творевини обухватало и свест о човековој средини. Тако је тема очувања творевине унета у списак тема које се обрађују за Свети и велики сабор Православне цркве 2016. г., и њен наслов гласи „Допринос Православне цркве остварењу мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима као и укидању расне и сваке друге дискриминације“.
Мора се истаћи да се тема творевине у почетку налазила на ободу екуменског и теолошког разматрања из разлога што су биле занемариване космолошке димензије дејства Светога Духа. С обзиром на актуелне богословске проблеме, на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, у Канади, 1983. г. назначен је главни циљ екуменског призива у оквиру теме „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“.1 Уз учешће скоро свих помесних православних Цркава, на 3. скупштини ССЦ у Њу Делхију 1961. године проширена је богословска основица овог међуцрквеног екуменског тела, и од сада је она утемељена на тријадологији, нарочито на пневматологији; неке „христо-монистичке“ тенденције западне теологије ревидиране су и препознато је дотадање занемаривање пневматологије. На овај начин боље је развијено поимање односа Бога и света и продубљено је схватање божанске икономије спасења свеукупне твари.
Космичка димензија православног богословља2
Тријадологија : Космичка саборна димензија православног богословља и еклисиологије не умањује божанску икономију спасења у човечанској историји, него је види у односу на историју све творевине. Црква не живи само у заједништву с људима, него и са свом творевином. Православно богословље, свете тајне, иконе и Литургија одсликавају јединство неба и земље, Бога и створеног света, и наглашавају руководећу и животодавну стварност дејства Светога Духа у сваком виду саздане стварности.
Православно богословље поставља христологију у тријадологију, и на свеукупно Христово дело спасења гледа као на неодвојиво од дејства Светога Духа. На основу овога темељног начела за православно богословље , на спасење се гледа као на „дело“ (програм) Свете Тројице намењено свој твари. Царство Божје није само унутарњи покрет и коначни циљ сваког људског подухвата, него је и целокупна динамика васељене. Есхатолошко остварење „синова и кћери Божјих“ (Римљанима 8,19) није одвојиво од искупљења целога света.
Евхаристијско заједништво: Евхаристијско сабрање, које Свети Дух изграђује и утврђује, и које живи од непрестаног сећања на стварање и спасење, приноси евхаристију у свако доба и на сваком месту, не само за Цркву, него и за сву твар. Сходно православној еклисиологији, евхаристија и чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: „Приносимо Твоје од Твојих свуда и за све“, како се каже у Божанској литургији. Твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. Ово се постиже призивом Светога Духа (епиклезом), пошто једино Свети Дух може одржати твар Телом Христовим, тиме што ће је поново сјединити с Богом као извором живота. Ово свеукупно светотајинство названо је кинонијом, заједничарењем.
Еколошки етос: Приношењем твари Богу објављује се да свет није више нека ствар која се може употребити и злоупотребити, поседовати и израбљивати. Она постаје нешто саздано, изграђено, „дом“ (оикос), грађевина (оикодоми), у којем човек учествује
као „верни и мудри управитељ“ (Лука 12,42).
Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, него му је поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Из овог разлога Православље наглашава да људски род има да води једноставан живот, да врши стално и изнова аскетски подвиг спасавања твари. Овај аскетски етос стоји насупрот конзумерству и усмерава се на љубав према лепоти (филокалија), а не према утилитаризму. Овакав став, који у основи има евхаристијску раздеобу, може се per se схватити као еколошки принцип: евхаристија се раздељује на једнаке делове свима и свакоме од онога што се ту већ налази, од принетих дарова, од онога што је подарено као поклон свакоме у истој мери. Једнако заједничко суделовање у евхаристији истовремено наглашава да нико није господар и власник природних добара, него да је свако од нас гост који има дужност да заблагодари домаћину на дару.
Значај „твари“
Очигледан је утицај космичке димензије православног богословља на поимање твари како је изложено на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, а на наредној скупштини у Канбери подробније изражено. Несумњиво је да израз „целовитост творевине“ обухвата питања човекове средине. Међутим, превазилази та питања и препоручује да се створени живот у свету посматра као целина. Отуда тај израз нема посла само са заштитом природе или природне средине као такве, него обухвата и правду и мир – другим речима: заштиту историје свих живих бића од утицаја човекове историје насиља.5 У овој перспективи је грчки израз за Литургију,leitourgia (јавно дело, јавна служба), како га православни схватају, у свом општем значењу веома многозначан: он означава добар и исправан (“здрав“) начин живота сваког бића понаособ, сваког живог створа, све творевине Божје.
За Православну цркву искупљење претпоставља да људи живе здраво и безбедно у целовитом и здравом универзуму. Овакво схватање спасења исказује унутарњу повезаност целовитости творевине, правде и мира, и може се поистоветити с библијским схватањем shalom-а, који појам такође указује на неког који остаје читав, здрав и целовит. Уска повезаност правде, мира и екологије претпоставља се, уз то, и у Новом завету као тема. Наиме, у Новом завету израз okonomia - икономија у основи потиче од истог корена, првог дела сложенице (oikos), као иoikologia – екологија.4 Оба израза имају, дакле, у основи исту реч за означавање домаћинства (oikos), као нормалног управљања имањем и његовим обделавањем (Лука 12,42). Ови изрази означавају познавање узајамног односа и зависности између свих бића и њиховог околног света, укратко: апеловање на то да се има живети заједно. Оба појма потичу од истог етимолошког значења: њихов заједнички префикс еко- потиче од грчке речи oikos (кућа, стан), која не доводи у везу значењски само појмове oikonomia, oikoumeni и oikologia, него и појамoikodomi, одн. свестан напор на изградњи „животног дома“ да би се он заштитио и препустио Божјем милосрдном старању (Јован 6,51).5 Oikodomi, схваћена као Богом саздана и обделавана Божја грађевина, не односи се само на људски род, него обухвата и свеукупну творевину.
Сагледавање православног доприноса еколошким питањима
Значајан допринос Православне цркве теми творевине увелико је признат у екуменским круговима. Бивши генерални секретар Светског савета цркава др Конрад Рајзер је истакао да је православни литургијски и духовни опит својим посебним еколошким осећајем дао замаха богословљу о творевини.6 Темељни православни богословски ставови садржани су у многим студијама и текстовима писаним на екуменске инцијативе, на пример, у документу „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“, у студијама ССЦ посвећеним „Теологији живота“7, у документу ССЦ „Алтернативна глобализација у служби људи и земље“ (АГАПЕ).8
Исто тако, значајне изјаве и иновативна служба патријарха Вартоломеја као првог међу једнакима у православном свету признати су у целом свету. Ниједан други поглавар Цркве у историји није до те мере ставио у средиште пажње интересовање за свет у глобалу, што је подухват који му је донео звање „Зелени патријарх“.9Његова гледишта су наишла на одјек у важним програмима и инцијативама екуменског покрета, нарочито у иницијативи АГАПЕ. У њему употребљени израз „еколошка правда“ кључни је појам у патријарховом речнику. Поред тога, од изузетног је значаја то што се папа Фрања у својој последњој енциклици Laudato si'(§§ 7, 8, 9) изричито позива на допринос патријарха Вартоломеја као на најупечатљивији образац старања о човековој средини поред Римокаточичке цркве.
Стилијанос Цомпанидис
Из Religion und Gesellschaft in Ost und West, 11/2015,
стр. 10-11, превео протођаконРадомир Ракић
***
Белешке:
Vgl. dazu Tsompanidis, Stylianos: Orthodoxie und Okumene. Gemeinsam auf dem Weg zu Gerechtigkeit, Frieden und Bewahrung der Schöpfung (Ökumenische Studien 10). Münster 1999,S. 132ff. und S. 152f.; Bedford-Strohm, Heinrich: Die Fntdeckung der Ökologie in der Ökumene. In: Link, Hans-Georg; Müller-Fahrenholz, Geiko (Hg.): Hoffnungswege. Wegweisende Impulse des Ökumenischen Rates der Kirchcn aus sechs Jahrzehnten. Frankfurt/M. 2008, S.321-347.
Limouris, Gennadios (ed.): Justice, Peace and Integrity of Creation. Insights from Orthodoxy. Genf 1990; Limouris, Gennadios, (ed.): Orthodox Visions of Ecumenism: Statements, Messages and Reports on the Ecumenical Movement, 1902-1992. Genf 1994.
Raiser, Konrad: Ökumene im Übergang. Paradigmenwechsel in der ökumenischen Bewegung?. München 1989, S. 110.
George, K. M.: Towards a Eucharistic Ecology. In: Limouris, Justice, Peace and Integrity of Creation (Anm.2), S.46f.
Vgl. Bartholomaios (Ökumenischer Patriarch): Encountering the Mystery: Understanding Orthodox Christianity Today. New York 2008, S. 109 and 154f.
Raiser, Konrad: Vorwort. In: Limouris, Orthodox Visions of Ecumenism (Anm. 2), S. ix.
Vgl. Rasmussen, Larry: Theology of life and Ecumenical Ethics. In: Hallman, David G. (ed.), Ecotheology. Genf 1994, S. 112-129.
www.oikoumene.org/de/resources/documents/assembly/2006-porto-alegre/3-preparatory-and-background-documents/alternative-globalization-addressing-people-and-earth-agape?set-language=de.
Chryssavgis, John (ed.): On Earth as in Heaven: Ecological Vision and Initiatives of Ecumenical Patriarch Bartholomew. New York 2012.
Извор: Српска Православна Црква
