Свети Синод Васељенске Патријаршије донео је одлуку да канонизује старца Амфилохија (Макриса) Патмоског (1889-1970) на седници у среду 29. августа 2018. године.
Старец Амфилохије је био монах у манастиру Светог Јована Богослова на острву Патмосу, где је Свети Јован Богослов примио божанско откривење које је заблежио у књизи Откривење. Старец је такође служио као игуман манастира. Он је такође установио женске манастире и сиротиште.
Будући духовник је рођен 13. децембра 1889. године од родитеља Емануела и Ирине Макрис и добио је име Атанасије. Рођен је у великој породици једноставних сеоских људи. Чак и као дете, Атанасије је био веома побожан, чак се држао правила поста која се тичу млечних производа и док је био дете.
Када је Атанасије имао пет година, убедио је своју куму да проведе остатак свога живота девствено. Атанасије је одлучио да се замонаши кад је имао седамнаест година. Замолио је родитељски благослов, који су му радосно дали.
Марта 1906. ушао је у манастир Светог Јована Богослова на Патмосу; у августу стекао је љубав старог братства, постао је монах расофорник и добио монашко име Амфилохије.Борећи се против страсти и искушења, Амфилохије је себи завео строг пост.
Године 1911. игуман манастира Светог Јована Богослова послао је Амфилохија на Свету Гору да изучи дуборез; марта 1913. замонашен је у велику схиму од старца Антонијадиса.
Старац Амфилохије је посетио светиње у Египту и Светој земљи. У Јерусалиму је замолио Патријарха да га прими као кустоса при Светом гробу Христовом. Иако је Патријарх био спреман да то учини, манастир је настојао на томе да се он поврати, и послали су га у испосницу Аполон, где се подвизавао и старац Макарије са којим је усугубио молитве.
Међутим, 1919. г. Амфилохије буде рукоположен за јерођакона, а ускоро затим за јеромонаха, и буде причислен манастирском метоху на острву Косу, одакле је по Додеканезу исповедао људе. Године 1926. послат је у пећину Откривења на Патмосу, где је провео много времена са студентима Црквене академије која је дала многе старце и игумане.
Године 1937. италијанске окупационе власти протерале су старца Амфилохија у Грчку, где су га примили чланови Братства Зои у Атини, одакле је путовао по целој Грчкој, па и на Крит где је постао духовни отац. Његов изгон је окончан 1939. и старец Амфилохије се вратио на Патмос, где је примљен са великом радошћу. Овде се није хтео примити игуманског положаја, него је обитавао у манастирским метосима и у женском манастиру Благовести. Па и опасности од Италијана и Немаца нису се одразиле на благочестиви живот овог старца. Године 1947. старац Амфилохије је окупио малу групу монахиња да се прихвате сирочића са острва Родоса (у то време веома сиромашног), па је у том циљу организовано сиротиште у коме је било и одељење за труднице.
На Васкрс 1968. старец Амфилохије је осетио своју блажену кончину, и би му допуштено да две године припрема себе и своју духовну децу за растанак. Молио се Богу у сузама како би што боље подучио своја духовна чада, после чега су му се Мајка Божија и Свети Јован Богослов јавили у сну и обавестили га да ће он ускоро починути. Обавивши последње припреме, преставио се 16. априла 1970. године.
Одликовао се многим врлинама, љубави, смирењем и очинским старањем о својој духовној деци. Много је полагао на монаштво и православно мисионарење. И сам је странствовао током ратних година и касније. Поред тога, старец је основао многе манастире на појединим грчким острвима и био је управник дечјих домова и сиротишта.
Доносимо један његов духовн савет: „Молим вас да у животу примењујете ову заповест: старајте се неговати љубав пред лицем Христовим у таквој мери да када изговарате Његово име сузе теку из ваших очију. Срце ваше треба да памти врлинама. Када Христос постане ваш Учитељ, Он ће бити ваш Путоводитељ, ваш Брат, ваш Отац и ваш Старец.“
Извор: Српска Правослвна Црква
