Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће.
Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога.
Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита.
Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије).
На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака.
Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима.
