У Загребу се одржава циклус јавних трибина о мржњи на тему „Зашто се мрзимо“ у организацији Центра за промицање толеранције и чување сећања на холокауст. Циљ ових трибина јесте да се истраже сви облици феномена мржње и све њене тајне.
Друга трибина овог циклуса одржана је у среду, 25.10.2018. године, у великој дворани Новинарског дома у Загребу, на тему „Религијске предрасуде као подстицај мржњи“. Говорници су били Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, бискуп дубровачки монсињор Мате Узинић, муфтија др Азиз Хасановић, председник Мешихата Исламске заједнице у Хрватској и главни рабин у Хрватској Луциано Моше Прелевић. Модератор трибине је био новинар Бранимир Пофук.
Први говорник, муфтија др Азиз Хасановић, у свом излагању је рекао да је основни узрок предрасуда међусобно непознавање и нагласио да је у циљу трагања за решењем неопходна сарадња верских заједница, политичких партија и осталих друштвених институција. Он је изнео конкретне предлоге које је неопходно спровести у том циљу, а то су: осмишљавање заједничке стратегије о едукацији младих, заједничка јавна осуда лоших појава у друштву, при чему треба избећи политизацију религије, те посвећивање пажње медијима који нестручним и површним извештавањем доприносе радикализацији и искључивости.
Затим је говорио Митрополит Порфирије који је казао да се са мржњом „суочавамо свакодневно и то најчешће у својој непосредној близини, међутим она постоји и у нама. Да бисмо спознали сву трагику мржње треба,по античком принципу, пре свега упознавати себе. Мржња у нама нас спутава и то је отров са којим живимо. Мржња је оков који спутава наше најлепше потенцијале, а то су потенцијали за заједницу“.
Говорећи са аспекта православног хришћанина Митрополит је рекао: „Бог је љубав. Тамо где постоји љубав не може бити предрасуда, а камоли мржње. Тамо где постоји љубав нема страха и бриге, него постоји мир. Јеванђеље нам говори да постоје предрасуде, али оне су за Бога ништа.Предрасуде раздвајају људе који су створени за заједничарење. Бог хоће да се сви људи спасу, а не одређени.
Митрополит је навео и две јевађелске параболе, причу о милостивом Самарјанину и причу о исцељењу капетановог слуге, које могу да нам служе као пример. Он је рекао да су „Самарјани били у неку руку јеретички народ и сваки вид комуникације изабраног народа са њима је био забрањен. Неко је нанео повреде једном Јеврејину и на њега нико није обратио пажњу, чак ни тадашња верска елита. Помогао му је Самарјанин, односно онај који је достојан сваког презрења. Тај Самарјанин је био тада његов ближњи, а то нису били представници изабраног народа који су га заобишли. У овоме се види пример престанка сваке предрасуде. Христос сваког човека види као икону Божију и као неког ко треба да се спасе“.
Говорећи о причи о исцељењу капетановог слугеМитрополит је подсетио да је „капетан био припадник римског народа. Ипак Христос за њега каже: „Заиста вам кажем ни у Израиљу толике вјере не нађох“. Ове приче нам говоре да су предрасуде нешто што спречава познање истинске вредности сваког човека. Ово је пре свега духовни проблем и решава се на основу нашег погледа на свет. За вернике су предрасуде грех, односно, погрешан начин функционисања. Јеванђеље је пуно цитата о љубави, и наш однос према другима је доведен директно у везу са нашим односом са Богом. Јеванђеље каже: „ Како волиш Бога којега не видиш, а не волиш брата којега видиш“. Оводоводи наше богољубље у директну везу са нашим човекољубљем. Мера нашег богољубља и наше вере јесте мера нашег човекољубља. Дати су нам конкретни људи, почевши од породице, да бисмо се вежбали у претварању предрасуда у љубав“.
Митрополит је у закључку казао : „Да ли може неко ко верује у Бога да коначно запечати једног човека или један народ и да га затвори у семантички логор? Да ли ми оно што читамо у светим књигама примењујемо у свом животу? Уколико смо аутентични верници онда превазилазимо предрасуде и од мржње идемо ка љубави. Нама наш ближњи није пакао, како каже Сартр, него нам је рај“.
Рабин Луциано Моше Прелевић је у свом излагању изнео тумачење највећег правила Торе „Љуби ближњег свога као самога себе“ (Лев. 19,18), које је суштина живота у Јудаизму.
Бискуп Мате Узинић је указао на Христове речи да „љубимо једни друге онако како нас је Он љубио, а Он нас је љубио до смрти на крсту“. Бискуп је навео речи папе Јована Павла Другог који је рекао да треба научити читати историју других народа и видећемо да не греши увек само једна страна. У овим речима бискуп Узинић види разлог мржње. „Историју других читамо из своје перспективе, често веома површно, те друге не видимо онаквима какви јесу него о њима стварамо своју слику, а она је често погрешна и површна“.
Говорећи о страдању у холокаусту бискуп је рекао да „за холокауст нису криве предрасуде него идеологија расизма. Ми хришћани смо се ослонили на предрасуде и оне су нас спречиле аа у Јеврејима препознамобраћу којује требало заштитити“.
Бискуп Узинић је своје излагање завршио освртом на избегличку кризу рекавши да „хришћанство неће бити угрожено од миграната према којима ћемо се ми понети као хришћани, него ће оно бити угрожено од нас који се према миргантима нећемо понети хришћански“.
