Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“.
— Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом?
— Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења.
Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра.
Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената.
У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију.
— Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу?
— Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена.
— Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве?
— За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали.
А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема.
Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама.
Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују.
Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама.
— Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“?
— Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена.
„Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот.
Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“.
— Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност?
— О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд.
Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“?
— Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати?
— Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине.
У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво.
Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага.
— Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“?
— Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка.
— Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола?
— Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство.
— Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“?
— Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то.
Извор: Православие.ру
