Колики значај има породица у животу појединца, друштва или државе немогуће је укратко изложити. Породица је основна жива ћелија сваке државе. Као што свака ћелија у нашем телу има своју функцију тако и свака породица у свету има своју функцију.
Хришћанство је дало огроман значај породици и породичном животу. Имајући и то у виду, наша Српска Православна Црква посветила је три последње недеље пред Божић породици и породичном животу, па тако имамо недељу посебно посвећену деци, посебно мајкама и посебно оцима. Она то није урадила да би подвајала породицу већ, напротив, да би је још више учврстила. Ту постоје дивни народно хришћански обичаји везивања и дрешења, када родитељи везују децу, а деца родитеље, па се једни другима дреше поклонима са пуно љубави. Сви предбожићни и божићни обичаји остају целога живота као најлепша успомена од раног детињства до позне старости.
Детињци
Дакле, да почнемо са Детињцима, даном и празником посвећеном деци. Многи кажу да су деца богатство света. И то је тачно. А ако је тако, онда су и највеће породично богатство. Хришћанска породица је слика Неба, Цркве, заједништва, жртвене љубави. Из брачне заједнице мужа и жене рађа се круна њиховог заједништва и њихове љубави, а то је њихово дете. Наш народ има изреку: „Дете у кућу срећа у кућу“. Значи свако ново рађање и долазак на свет детета је нова срећа. Па ако се у некој породици рађа више деце мушке и женске (што нажалост, данас није случај, бар код нас Срба) онда се и срећа умножава.
Свако је дете јединка за себе. Рађа се као чист лист папира, а на нама родитељима је шта ћемо и како писати на томе чистом листу. Наш народ мудро каже: „Какво семе сејеш такву ћеш и жетву имати“. Значи да смо дужни да сејемо добро семе, да пишемо на души нашег детета оно што је богоугодно, узвишено, морално и племенито. Није само родитељ тај који има дужност да васпитава своју децу у добру. Ту дужност касније има и школа, Црква, друштво и држава.
Хришћанство нас учи вери, моралу, вредноћи, радиности, поштовању, правилном односу према Богу Творцу, према родитељима, ближњима, према животињама, па чак и према природним стварима, које нас окружују. Оно ствара од детета чврст карактер. Такав карактер се углавном формира у кући, у родитељском дому још од најранијих дана и та прва карактерна нит се провлачи до краја живота. Извесно знање се такође стиче у кући, али се унапређује и усавршава у школи и Цркви. Само, не заборавимо да су карактер и знање два различита појма. Неко може знати пуно, ли бити рђав карактер, док други можда нема велико знање, али је добар карактер. Свакако да је најбоље имати знање и бити добар карактер. Што се тиче карактера и ту постоји наша народна изрека стечена кроз вековно искуство која каже: „Каква те колевка зањиха, таква те мотика закопа“. Стога је врло важно да родитељи (отац и мајка) преносе кроз љубав на своју децу све оно што је важно и добро и што ће им касније користити у животу.
Данас многи родитељи греше кад мисле да могу купити љубав свога детета новцем. Ма колико неко имао и могао да пружи своме детету у материјалном смислу, треба да зна да то није довољно. Сваки човек, па и дете, није само тело и одело, него и жива душа која треба да се храни врлинама и добротом, и да осећа родитеље као ауторитет изнад себе, а Бога као ауторитет изнад себе и родитеља. Само такво дете ће расти у пуног, здравог и правог човека који ће умети своје да чува, а туђе да не дира. Ми хришћани смо дужни да нашу децу тако подижемо и васпитавамо да она постану и остану наш понос и наша срећа, а то значи да никад не окаљају ни свој образ, ни образ родитеља као и друштва и државе у којој живе и раде.
Извор: Епархија жичка