Свете тајне наше Православне Цркве су намењене освећивању и преображавању у човековом земаљском животу. Исто тако и брак, који је „тајна велика“ (Еф. 5:32) представља испољавање и остварење љубави у Цркви. У Тајни брака, кроз сједињење мушкарца и жене „Црква показује дар ‘вечног живота’“ (1 Тим. 6:19).
Односи супружника постају црквени догађај који се пре свега остварује у Цркви. Може се рећи да је то искуство учествовања у општењу светих. Није случајно што је поређење брачног савеза са Црквом од самог почетка постало заједничко учење у светом предању наше Цркве. Због тога се и сам брак или породица карактеришу као „домаћа црква“ (в. Рим. 16:5, 1 Кор. 16:19, Кол. 4:15). Свети Јован Златоусти каже: „Велика је врлина градити домаћу цркву“ (PG 61:376).
Прихватање брака и свест о његовој светости односили су се на клир од самог оснивања Цркве. Сви знамо да је међу светим апостолима било ожењених људи (уп. Мт. 8:14, Дап. 21:9). Зато се у нашој Православној Цркви не примењује принцип обавезне безбрачности за свештенослужитеље, као што то, нажалост, видимо код јеретика-паписта. Напротив, Прво правило Гангрског сабора изриче анатему онима који се гнушају брака (Свод правила, 3:100), а по четвртом правилу истог овог сабора анатеми подлеже онај ко осуђује ожењене свештенике и даје предност безбрачнима као чистијима (исто, 103. Такође в. Гангр. 10).
Овде треба истаћи да је безбрачност у монашком животу посебан дар који Бог даје човеку који жели и тежи томе да постане монах. Сам Господ нам је рекао: „Не могу сви примити ту реч до они којима је дано“ (Мт. 19: 11).
Апостол Павле недвосмислено разјашњава питање брака свештенослужитеља. Он у посланици Тимотеју пише: „Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1 Тим. 3:2). [Напомена: Кад су епископи почели да се бирају од монаха обустављено је важење прописа о једнобрачности.] Апостол нам у наставку каже: „Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима“ (1 Тим. 3:12). Слично поучава Тита: „Да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (1 Тит. 1:5-6).
Да би показали своје апсолутно поштовање светости и тајне брака свештенослужитеља свети оци су у тринаестом правилу VI Васељенског сабора одредили да треба забранити свештенослужење онима који спречавају брачну везу, а ако неко бива упоран у томе, треба га лишити чина (в. Свод правила, 2:333).
Међутим, као што је очигледно из текста Новог Завета, свештенослужитељи треба да се придржавају једнобрачности. Апостолска правила очигледно налажу да свештеник треба да буде „муж једне жене, једнобрачан“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:14). Тако треба да буде зато што паралела између савеза двоје људи у тајни брака и везе између Христа и Цркве од почетка поставља клирицима правило једнобрачности. Пошто постоји једна глава – Христос, и једно тело – Црква, и свештенослужитељ који је чувар Цркве – Христовог Тела, не може имати мноштво тела. Свети Григорије Богослов о томе говори на следећи начин: „Чини ми се да овде реч Божија не одобрава двобрачност, јер кад би било два Христа, била би и два мужа, и две жене, а ако је Христос један, једна глава Цркве, и тело је једно, а свако друго ће бити одбачено (PG, 36:292).
Двобрачност се по учењу светих отаца по икономији (снисхођењу) дозвољава за мирјане, при чему се одређује епитимија (в. 1 Кор. 6:8, 7:28), али представља препреку за свештенство кад су у питању кандидати за свештенослужитеље. Апологета Атинагора је категоричан по питању једнобрачности клира сматрајући други брак „прељубом у пристојном обличју“ и објашњава: „Онај који одступа од прве жене, чак и ако је умрла, јесте прикривени прељубочинац, зато што преступа одлуку Божију, јер је Бог на почетку створио једног мужа и једну жену – као и зато што нарушава најблискију везу између тела и тела“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 4:30820-21). Тако Апостолски сабор седамнаестим правилом јасно забрањује да у клир буде примљен онај ко је ступио у други брак: „Ко се после светог крштења обавезао у два брака, или је имао наложницу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште може бити на списку свештеног чина.“ (Свод правила, 2:33). Фраза „после крштења“ значи да се сваки грех који је постојао пре тајне омива у њој, дакле, не спречава онога ко „се обавезао у два брака“ да буде примљен у клир. Ипак се објашњава да ако је до склапања другог брака дошло после крштења, то представља разлог за искључивање из редова свештенослужитеља. Аристон је категоричан: „Није свет нико ко има два брака. Нико ко има два брака на може се примити међу свештенослужитеље“ (в. К. Костопулос. Препреке за свештенство и прекршаји који доводе до лишавања духовног чина. Издавачка кућа „Григори“, стр. 98-102).
Исто тако, осамдесет седмо правило Василија Великог које се базира на тадашњој устаљеној традицији, искључује могућност ступања у духовни чин за људе који су склопили други брак: „Двобрачнима правило у потпуности забрањује свештенослужење“ (Свод правила, 4:260).
Свети Епифаније, са своје стране, истиче да двобрачни не може бити примљен у клир, чак и ако је узрок двобрачности било удовиштво, јер је част свештенства неизмерна, и зато се ни ничим не сме запрљати. Он каже: „И заиста, света Божија проповед после Христовог доласка, због превасходства части свештенства, не дозвољава да свештеници постану они који су после смрти жене из првог брака, склопили други брак. И света Божија Црква се овога тачно придржава“ (Грчка патрологија, 41:1024А).
И премда је „свештенство заштићено од двобрачности“ (в. PG, 41:1033D) Светим Писмом, светим канонима и учењем светих отаца, Патријарх васељенски Вартоломеј, и Синод који делује уз њега, предузимају поступке који сеју смутњу у нашој Православној Цркви вређајући овог пута „страшну тајну многопоштованог свештенства“ Грчка патрологија, 48:1067) увођењем светогрдне дозволе за други брак свештенослужитеља који су обудовели или које су напустиле супруге.
Кршење одредаба, како Светог Писма, тако и светих канона, је очигледно и срамотно. Изгледа да приоритет Васељенског престола представља подривање основа Православне Цркве и дрско рушење њених стубова – светих канона. Ово се не односи само на други брак свештеника, већ и на друга питања догматског и канонског карактера.
У складу са горе наведеним не би требало покретати питање двобрачности клира, пошто оно представља препреку за примање духовног звања за мирјане – чланове Цркве. Јасно и недвосмислено је формулисано да Црква предвиђа да се „даровима свештенства пре свега украшавају уздржани међу једнобрачнима и они који проводе живот у девствености“ (PG, 41:868D).
Искуство светих отаца показује да Црква, с једне стране, треба да упозорава свештенике на такав грех, а с друге – да штити свештеничку службу. Зато су свети оци шестим правилом Пето-Шестог (Трулског) Васељенског сабора категорично искључили могућност склапања брака за свештенослужитеља: „[...] одређујемо: да од сада ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер немају дозволу да након што буду рукоположени, ступе у брак: ако се неко дрзне да учини ово, нека буде изопштен“. У овом правилу се објашњава да онај ко жели да ступи у брак то треба да учини пре хиротоније: „Али ако неко од оних који ступају у клир жели да закључи са женом законити брак, нека то учини пре него што буде рукоположен за ипођакона, или за ђакона, или за презвитера“ (Свод правила, 2:318).
За потврду горе наведеног можемо погледати двадесет шесто правило Светих Апостола које позива оне који се спремају да постану клирици да начине слободан избор између пута свештенослужитеља у браку и девствености. Конкретно, ово правило прописује следеће: „Нека од оних који су ступили у клир безбрачни буду само чтечеви и појци“ (Свод правила, 2:33). Правило јасно упозорава на то да након рукополагања за свештенослужитеља нема повратка за учествовању у тајни брака, која претходи тајни свештенства. Само нижим члановима клира, чтечевима и појцима над којима се врши хиротесија, а не хиротонија, дозвољено је да ступе у брачно општење.
С овим питањем је у вези и десето правило Анкирског сабора по којем се забрањује служење оним члановима клира који су ступили у брак после свог рукополагања, који нису били венчани пре хиротоније, али су касније променили своју одлуку. Ово правило очигледно дефинише да они који су имали могућност да изаберу пут свештенослужитеља у браку „прећутавши ово и примивши рукоположење с тим да се касније не жене, после ипак ступили у брак: они нека престану да врше ђаконску службу“ (Свод правила, 3:40).
Преподобни Никодим Светогорац у тумачењу четрдесет другог правила Светих Апостола каже: „Свештенослужитељи треба да буду први у свим животним примерима, узор сваког послушања и врлине и подстицај на свако добро дело (Пидалион, стр. 47). Ова одредба је била озакоњена у Византији. У вези с тим у Трећој новели Лава Мудрог читамо: „Пошто није добро да се они (свештенослужитељи) узневши се над телесним слабостима помоћу надмоћи духа, поново потчињавају жељама тела, док би, напротив, требало да је служење Богу устремљено нагоре, узвишава над телесним страстима“ (С. Тројанос, Новеле Лава Мудрог, с. 51).
Дакле, како онда духовно лице, ђакон или презвитер, служитељ истине, може да ступи у други брак? Како ће касније стати пред своју духовну децу како би проповедао разумност, уздржање и послушање вољи Божијој? Чак су и молитве приликом склапања другог брака – молитве за опроштај и утеху онима који немају снаге да буду благоразумни.
Важно је истаћи да свети апостоли не осуђују двобрачност због везе саме по себи, већ због лажљивости и одступања од оних првобитних обећања на којима се она темељи. Они, између осталог, кажу: „једнобрачност која бива по закону је праведна, јер је сагласна с вољом Божијом, а двобрачност после обећања је незаконита, не због сједињења, већ због кршења обећања“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:59). Православни свештенослужитељ „који сабира стадо“ треба да живи и проповеда у складу с јеванђељском и светоотачком истином, поштујући „једнобрачну невесту Христа, Цркву“ (PG, 61:719). Како ће ову истину проповедати свештеник који се налази у другом браку, ако сам живи у лажи?
Ова „истина“ ће бити последњи ослонац његовог самооправдања. У ствари, он не проповеда Истину, Христа и Његово учење, већ сопствено убеђење.
Извор: Православие.ру
