Онај који поседује макар и невелико животно искуство, зна како се добро име човеково може облатити сплеткама, оговором или клеветом. Како да замислиш шта све о нама говоре! Шта све не приповеда најглупља сплетка, шта све не уме смислити злобна клевета! Невероватне ствари.
Увек се трудим да разликујем - ко сам ја у стварности и каквим ме виде други. Других је - неодређен број, и свако ме гледа на свој начин. Како са тим да се помирим - друго је питање; али ја ћу, заувек, остати онај ко сам у стварности. Један ме прецењује, од тога нећу постати бољи; други ме потцењује, због тога нећу бити гори или безначајнији. Онај који поседује макар и невелико животно искуство, зна како се добро име човеково може облатити сплеткама, оговором или клеветом. Како да замислиш шта све о нама говоре! Шта све не приповеда најглупља сплетка, шта све не уме смислити злобна клевета! Невероватне ствари. Често и бестидне. Ако то зачује неки јуноша, он се узбуђује, он оштри свој мач; зрео мушкарац презриво одмахује руком; времешан човек ни веђом неће маћи. Глупи или зли људи мељу глупости, такве да то, често, уопште није лако ћутке издржати; међутим, свако мора, једанпут, дубоко осетити да он, без обзира на такве ствари, остаје онакав какав у стварности јесте.
Што је сложенија суштина човека...
Нада да се допаднемо свима, наивна је и безперспективна, исто као и жеља да те сви виде у тачном светлу и оцене праведно. То се посебно односи на наше, пуно страсти, бурно време. Што је сложенија, префињенија и дубља унутрашња суштина човека, што је ефектнија његова спољашњост, тим га, често, мање тачно прихватају и неправедније оцењују. Нама, обичним људима, наравно, лакше је: ко се занима за нас? Ко ће почети да нам завиди преко мере? Па, врапци - чак и они поред нас пролећу равнодушно. Тим пре имамо посла са „кривим огледалом“ друштвеног мнења, постављамо се у односу према њему и штитимо се од њега.
Треба једном заувек да се помиримо са тиме да свако од нас носи у себи „образ“ („imago“) и да тај „образ“ није „подобије“. Ми нисмо дужни да јурцамо за својим одразом у туђим душама, како бисмо га поправили или улепшали. Целисходније је, великодушно и благородно, препустити свим људима „право на заблуду“ и не наваљивати на себе обавезу праведног „ретуша“. Треба само замислити каква би то била лудница када би сви појурили да загладе или украсе свој сопствен „образ“ (лик) у одговарајућој туђој души - недостојно заузимање за људе са комплексом ниже вредности. Није добро поставити своје постојање у завистан однос од туђих људи; поверавати сопствено достојанство туђој кратковидости или душманству; дозволити центру личног живота да се поремети или нестане. Битије је, вредније од спољашњости, а елемент преварљивости је нераздвојив од спољашњости. Моје постојање мора да буде верно, тада нека моја спољашњост буде и неверна. Ја нисам оно што говоре, него, можда, оно што крадом шапућу, или негде о мени извикују други. Ја сам нешто далеко веће него што је раскршће њихових несхватљивих, злобних, ниских фантазија.
Буди онај који јеси
Али, ипак, ко сам ја? Ја сам оно што искрено јесам. Оно сам што, од свега срца, отворено, без колебања, исказујем. Ја сам оно на шта се моја суштина усредсређује у љубави и чему узноси молитву. Мене треба тражити тамо где у мени нестају бојазан и страх. Мене је могуће пронаћи тамо где у мени сазревају судбинске одлуке, где почињу одлучни и смели поступци мог живота. Ја сам тамо где делам; ја сам оно што делам. Ту сам ја „деловођен“; и то је такође моја „деловођеност“. Ја сам моје „око“. Ја сам - моје „срце“, ја сам моја – „реч“ која се рађа из „разумевања“ срца. Ја сам - моје „делање“ које следи моје око, срце, реч. И ако све то јесте у мени, тада ми недостаје само последња сигурност, да сам то одиста ја. Ако код мене постоји та сигурност, тада у себи носим истински источник свог личног достојанства и неће ме избацити из колосека туђе пресуде и шапутања. Чак и да преварљива површност свеприсутно овлада светом, мене она не може ни саблазнити, ни обухватити. „На овоме истрајавам. И не могу другачије. Нека ми Бог помогне. Амин“. Свет је могуће исцелити само духовним достојанством и верношћу, само храброшћу да будеш онај који јеси.
Иван Александрович Иљин
Извор: Епархија зворничко-тузланска
