Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота.
Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују.
Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други.
Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајниици, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење.
Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће.
Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје.
Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести. Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално.
То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота.
