Type Here to Get Search Results !

Старац Јефрем Катунакијски: О послушању


Благословене душе, не знам одакле да почнем и шта да кажем. Шта прво, а шта друго. Пуно тога ми долази на ум. Једно је стварно и истина. Све не можемо објаснити, али бар једно... И то би било довољно. На Катунакији, Симонопетри, Ормилији, душа се уздиже, ако постоји умно делање.


Био сам недавно у Ормилији, али не на бденију, већ сам тиховао. После бденија, долази ми отац Кипријан и рече ми да за трпезом кажем неколико речи оцима. Ма како ја сада да говорим - нисам свештенопроповедник, нити неки учен и образован човек, већ неписмен. Понекад ми је тешко чак и на грчком да говорим. Понекад и на грчком језику тражим реч да нешто духовно изразим и не налазим је. Ипак, ради благослова сам пристао. Поред мене је седео отац Поликарп из Суротија, од кога сам тражио благослов да кажем две-три речи. Знао сам да треба да говорим пред послушницима, а било је ту и образованих људи: протосинђели, јеромонаси, игумани. Почео сам да говорим о послушању.

Наш старац Јосиф Исихаста, који је био сасуд исихије и умне молитве, није нас учио, узводио у исихију, умну молитву. Не, већ нас је учио послушању. Из послушања происходи молитва, а из молитве богословље. Желим само основно да кажем о овоме. Хоћеш ли да задобијеш молитву? Хоћеш ли да твоју молитву прате сузе? Хоћеш ли да нађеш уски пут монашког живота, пут свога спасења? Једини пут за то је пут послушања. Ако живиш у послушању, наћи ћеш и пут свога спасења. Да наведем један пример. Једном сам седео у својој келији, бавећи се умном молитвом, а мој сабрат у другој келији радио је нешто око печата за просфоре. Налазио сам се у стању благодати (виђења нетварне светлости). Благодат може да обитава у човеку кратко. Пет минута. Један сат. Може и два, а може и три сата. Монах из суседне келије ме је позвао на ручак. Нисам хтео одмах да кренем, док не прође благодат. Али због такве помисли – непослушања, бладогат се одмах удаљила од мене и рекох себи: «Шта си учинио?» Због непослушања одмах сам изгубио благодат. Свети оци нам говоре да послушање треба да нам буде на првом месту, а потом молитва. Имао сам молитву и не послушах, па изгубих и молитву. Чинећи послушање, молитва пак може и да се задржи. Дакле, из послушања происходи молитва. Уз послушање, молитва може да буде много усрднија. Дакле, непослушање задобих, молитву изгубих – две штете.

Опет понављам: из полушања – молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У теологији иконе се каже, по светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кадгод бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат.

У нашој келији на врху, живи старац Гедеон поред црквице светих Архангела. Код њега је живео један послушник, који је раније био ожењен. Дошао је на Свету Гору, а имао је демона у себи. Док је чинио послушање према старцу, демон није био видљив. Био је миран. Када је престао да слуша старца (једном је присвојио прилог из Америке од сто долара), у њему се одмах појавио демон. Једном сам отишао код њих у келију на Причешће и видео сам демона у том послушнику. То сам им рекао. «Видиш демона?» «Да», рекох. «Видим.» Тај човек је говорио да када једном каже Исусову молитву, демон ућути, другу молитву – вришти, трећи пут – постаје невидљив. Ето, колика је сила Исусове молитве. Демон му је говорио. «Мислиш да ћу отићи од тебе? Шта каже Христос? Овај род се изгони само постом и молитвом. Не, нећу изаћи.» Циљ демона је био да га наведе на непослушање. Ђаво познаје Јеванђеље, али се највише плаши послушања, јер је оно подражавање Христа.

Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет метанија, тако чини. Не, пет. Боље петнаест, али најбоље десет како треба. Ако се не чини тако, то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво, већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш - ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан.

Једном приликом негде у скиту, био сам са братијом. После литургије, они седоше да узму воду и да се послуже. Један монах приђе и рече старцу: «Геронда, не радите добро! Оци треба ћутећи да иду у своје келије и да тихују.» Тада сам му рекао: «Дете моје, ти си послушник, а почео си да поучаваш старца. Не радиш добро. Треба само да кажеш: Нека је благословено старче.» Тога монаха је помисао полако одвела од старца из Каруље. Прошао је и друга места и на крају се појавио као јереј, закрштавајући нас. «Ви сте јереј?» «Да.» «Управо сам завршио Литургију.» Видите, због егоизма је отпао од старца и саморукоположио се за свештеника. Ево шта бива када човек верује својим помислима. Ако имаш помисли, треба да их кажеш старцу. Не веруј својим помислима. Ђаво ће те преко помисли полако одвести где он жели. Послушници који оду од свог старца, од свог канона из манастира – сви старци.

Ако чиниш послушање, задобићеш и молитву. Без послушања, и молитва се губи. У Цркви нам је све дар. Дар нам је свето крштење, дар – света Литургија, дар – Царство небеско. Бог од нас хоће само чистоту срца. Ако имамо чисто срце, можемо задобити срдачну молитву. Духовно стање човека зависи од благодати у тренутку када се он моли. Ко задобије благодат, постаје бог по благодати. Како да задобијемо благодат? Послушање је једини начин. Искусио сам и једно и друго. Послушање је подражавање Христа. Послушник задобија већу благодат него онај ко заповеда. И онај ко заповеда добија благодат, али већу онај ко слуша, јер се потчињава. Где има два или три монаха, онај који се потчињава задобија највећу благодат. Први задобија благодат да може да руководи, како да организује, како да реши разне проблеме манастира, али онај ко се потчињава, у посебној је благодати. Искуство нас тако учи.

Благодат долази у разна времена. Неки монах ми рече: «Данас је Преображење, али нисам осетио неку посебну радост и благодат. Можда ће доћи сутра – обичним даном.» Суд Божији је другачији од суда људског. Благодат задобијамо и у светој Литургији, али и изван ње. Можеш да задобијеш радост у свакодневном послу на послушању. Наше је да непрекидно пребивамо у молитви. Када Бог реши да посети нашу душу, хоће да је затекне у молитви. Треба непрестано да проверавамо како смо провели дан и да ли смо били у непослушању. Христос је дошао на земљу да се разапне. Он жели да се и његови ученици разапну за Царство небеско. То нам није директно речено, да нас не би растужило. Имао сам помисли против старца Нифонта и чујем глас благодати у себи: «Не чиниш добро!» Ко чини послушање старцу, постаје други христос, постаје благодатни христос.


са грчког језика превео
Епископ  Фотије


Рубрика