„Црква је беспочетна, бескрајна, вечна, као што је и њен Оснивач, Тројични Бог, беспочетан, бескрајан, вечан. Црква је несаздана, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре свих векова, пре анђела, пре стварања света, пре „постања света“(Еф.1,4), како вели апостол Павле. Она је божанска установа и у њој „обитава сва пунота Божанства“(Кол.2,9). Она је Тајна над тајнама. Та Тајна је била неоткривена, а открива се „у последња времена“ (1.Петр.1,20). Црква остаје непоколебива јер је укорењена у љубави Божјој и у Његовом великом Промислу.
Вечну Цркву сачињавају три Лица Свете Тројице. У мисли и у љубави Тројичнога Бога, од искони су постојали и анђели и људи. Ми, људи, нисмо се родили сада: у свезнању Божјем постојимо пре свих векова.
Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу.
Оваплоћењем Јединороднога Сина Божјег опет је људима откривен предвечни план Божји о спасењу човека. О томе Апостол пише: „И заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави“ (1.Тим. 3,16). Речи апостола Павла јесу речи препуне смисла, божанствене, небеске речи.
У бескрајној љубави Својој Бог нас је поново сјединио са Црквом Својом у Личности Христовој. Улазећи у несаздану Цркву, прилазимо Христу, улазимо у простор нестворене светлости. Другим речима, и ми, верни хришћани, призвани смо да постанемо несаздани по благодати, да постанемо заједничари бижанских енергија, да уђемо у Тајну Божанства, да превазиђемо наш светски начин умовања, да умремо као стари човек (Кол.3,9 , Римљ.6.6 , Еф.4.22 ) и да постанемо обожени или убожени. Када живимо у Цркви, живимо Христом. Ово су веома истанчани духовни и богословски појмови. Само Дух Свети може да нас научи свему овоме.“
ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.
Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост“, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих“ (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство“ јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8)
Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна“ (1.Јов.1,4)
То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар“ (Пс.126,1)
Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!
Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.
Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.
Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.
Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој – да сам са Тобом
Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: „У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви“ (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој.
Ја убоги – шта да вам кажем? – Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: „Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио.“
Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: „Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?“ (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: „Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем – да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш…“
Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати.
Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући.
Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: „Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да – попут апостола Павла, који се радовао Теби – кажем: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20)
Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину!
САМ ГОСПОД НАУЧИЋЕ НАС МОЛИТВИ
Човек тражи радост и срећу на небу. Тражи оно што је вечно, далеко од свих исвега; тражи да нађе радост у Богу. Бог је тајна. Он је ћутање. Он је бесконачан. Он је све. Тежњу душе ка небу има читаво човечанство. Сви траже нешто небеско. На Бога су упућена сва бића, макар и несвесно.
Ка Њему стално упућујте свој ум! Заволите молитву, тај разговор са Господом! Све је љубав – љубав према Господу, према Женику. Будите достојни љубави Христове! Како не бисте живели у мраку, покрените прекидач молитве, па ће божанска светлост доћи у вашу душу. У дубини вашег бића јавиће се Христос. Онде, у дубини, налази се Царство Божје. „Царство је Божје унутра у вама“ (Лук.17,21)
Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. „Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим“ (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега.
Пре молитве душа треба да се припрема кроз молитву. То значи: потребна је молитва за молитву. Чујте како се свештеник тихо моли на светој Литургији пред читање светог Јеванђеља:
„Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх Твојих блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“
У молитву улазимо а да то нисмо ни приметили. Притом треба да имамо одговарајућу духовну климу. Дружење са Христом, духовни разговор, проучавање духовних књига, појање, упаљено кандило, тамјан – све то сачињава одговарајућу климу, тако да се све одвија једноставно, у простоти срца (Прем.Сол.1,1). Читајући псалме и вршећи света богослужења са љубављу, постајемо свети иако тога нисмо свесни. Радујемо се захваљујући божанственим речима. Та радост и усхићење представљају наш труд да бисмо лако ушли у молитвену атмосферу. То је, како се каже, наше „загревање“ за молитву. Притом можемо да имамо на уму и лепе призоре предела које смо видели. Ово је благ и безболан покушај. Али не заборавимо ни реч Господњу: „Без Мене ништа не можете чинити“ (Јов.15,5).
Сам Господ научиће нас молитви. Нећемо се научити сами нити ће нас неко други научити. Немојмо говорити: Начинио сам толико и толико метанија – према томе, сада сам себи обезбедио благодат, него молитвено иштимо да у нама засија непролазна светлост богопознања и да се отворе наше духовне очи како би смо разумели божанске речи.
На овај начин љубимо Бога без самоприморавања, без труда и напора, а да то и не запажамо. Оно што је људима тешко, за Бога је веома лако. Бога ћемо заволети изненада – кад нас осени благодат. Ако веома заволимо Христа, молитва ће се одвијати сама од себе. Христос ће трајно бити у нашем уму и срцу.
Да бисмо, међутим, остали у оваквом духовном стању и да га не бисмо изгубили, неопходна је божанствена, пламена љубав према Христу. Наша љубав је усмерена на једно више Биће. Бог свецело љуби човека, а човек са своје стране жели да дође до Љубљенога. Бог љуби човека божанском и савршеном љубављу. Љубећи човека, Бог је несебичан.
Љубав према Богу још је виша када се изражава као благодарност. Неопходно је да љубимо Бога, али не зато што је то наша дужност, него онако како нам је неопходно да једемо да би живели. Често се, наиме, обраћамо Богу услед наше потребе да нађемо ослонац, будући да ни у чему око нас не налазимо мира и спокојства и да осећамо усамљеност.
ШТАП СВЕТОГ ГЕРАСИМА
Крај у коме смо становали – Турковунија -био је све сама узбрдица и низбрдица. Ја сам изјутра устајао веома рано и одлазио у своју цркву Светога Герасима, а враћао се тек увече. Улица у којој је била наша кућа била је врло незгодна и врло стрма. Тако сам ја једног јутра пао и сломио ногу. То се догодило у недељно јутро; још се није било честито ни разданило и свуда унаоколо владао је потпуни мир. Захваљујући томе, неки људи су чули моје јауке, изишли су одмах и позвали хитну помоћ. Стигла је хитна помоћ и пренели су ме у болницу. Била ми је сломљена лева потколеница. Све су ми кости на том делу ноге биле смрвљене. Осећан сам неподносиве болове. Када су ме донели у Поликлинику, спусте ме из болничког возила и положе у постељу. Лекари одлуче да ми ставе ногу у гипс. Народ је чекао да служим Литургију, али су били приморани да сви оду.
Петнаест дана сам остао у болничкој постељи. Читаво то време молио сам се Господу. И тако, у молитви, најзад спонтано бацим поглед на своју ногу. И шта имам да видим! Благодаћу Божјом видим да су ми ногу погрешно ставили у гипс. Затражим од лекара да отворе гипс. Сазнавши за то, професор рече смејући се:
– Овај поп, уместо да гледа своју цркву за коју је надлежан, хоће, изгледа, овде нас да контролише! Ми смо свој посао исправно урадили, а ногу смо му прегледали преко ренгена. Шта сад хоће? Шта нас мучи?
Нико од лекара није показао никакво интересовање. Ја сам остао упоран тражећи да погледају моју ногу. Они ни да чују! У подне ми донесоше јело, али ја одбих да једем понављајући како тражим да ме поново погледају на рендгену. Инсистирам да то ураде, јер ће, иначе, кост криво да зарасте и таква ће остати заувек. На све то професор ми је поручио:
– Нека он гледа своју свештеничку службу! Нога му је у реду.
Дође вече. Опет ми донесоше јело; ја опет одбих да једем, упорно тражећи да погледају моју ногу. Сутрадан изјутра дође професор, па ће ми рећи љутито:
Шта, бре, хоћеш ти, оче? Шта све ово значи? Ваљда хоћеш да нас мучиш?
На моје упорно наваљивање, одведу ме ипак поново на рендгенски преглед. Стварно, виде да су ми ногу погрешно наместили и да је у таквом стању већ прилично зарасла. Професор поче да се смеје.
– Бре, оче, – каже ми -мора да си врло грешан! Сада је то и мени јасно, сада ћеш тек да видиш шта ћеш претрпети! Морамо ти поново сломити ногу да је поставимо како треба.
Почеше свом снагом да ударају гипс да би га разбили. Ја нисам говорио ништа. Само сам у себи вршио своју смирену молитву.
– А, сада не говориш! – коментарисао је професор. – Али сада ћу ти ја опростити све твоје грехове!
У једном тренутку повукоше и свукоше гипс. Ја сам осећао страховит бол. Два лекара су ме вукла за ногу, а професор је песницом ударао по нози испод колена свом снагом да би је сломио.
– Е, бре, оче, опростићу те од свих твојих грехова, али, захваљујући теби, и мени ће бити опроштени моји греси!
ломили су ми кост. Већ је била мало зарасла, те сам трпео неиздрживе болове. Стегао сам усне. Најзад, сломише ми ногу. Положише ме под рендгенски апарат, учврстише ногу и вратише је правилно у њен природни положај. Потом поново пажљиво поставише гипс и вратише ме у кревет.
Два – три месеца – већ се и не сећам колико је то трајало – остао сам да лежим у кревету. После тог дугог времена поставили су ме да седим на кревету, а онда су ми дали да се придржавам помоћу две штаке и да полако почнем да ходам. Ја, међутим, нисам хтео штаке. Професор ми каже:
– Узми их да би могао да устанеш, пошто те је лежање исцрпело.
Ово са штакама није дуго трајало, јер сам и сам почео да стичем равнотежу. Зазирао сам од штака пошто сам се плашио да ћу се на њих навићи, па нећу после моћи да их оставим. Професор ми рече:
– Постарај се да купиш себи штап.
– Нећу – одговорим ја. – Не желим штап.
– Па зар ти као поп смеш да будеш непослушан? Слушај ме, иначе ћеш пасти, па ћеш сломити све своје кости.
Тада сам био приморан да кажем својој сестри:
– Купите ми један штап. Ми јесмо сиромашни, али треба да ми купите штап. Хоћу да бацим ове штаке, јер ми тешко пада да их носим.
Било је једанаест сати пре подне. Ја сам на штакама сишао у болничку цркву.
Моја сестра се одмах спремила да оде у Еолову улицу да ми купи штап. Док је полазила, ето ти неке госпође са штапом у руци; улази у цркву.
– Је ли ово црква Светог Герасима? – упита.
Да, чедо моје, ово је та црква – одговори црквењак.
– А где је ту икона Светога Герасима?
– Ето је ту – одговори црквењак и показа јој икону.
Тада ова непозната госпођа паде ничице пред иконом Светога и са сузама поче да говори наглас док смо ми сви слушали њене речи:
– Свети угодниче Божји, ја нисам знала за тебе, никада нисам чула за тебе, чак ни твоје име нисам никада чула, па ипак си ме почаствовао да ме посетиш и да ми затражиш овај штап који сам у своје време купила у Јерусалиму. Тражио си да га донесем у твој дом; и ево, донела сам ти га, свети угодниче Божји. Рекао си: „желим да ми тај штап донесеш сутра ујутру!“ Ја нисам знала где се налазиш, па сам се распитивала, сазнала сам, и ево, нашла сам тебе и твој дом.
Ја, моја сестра и старица – црквењак, седели смо за црквеним столовима поред туторског стола. Непозната госпођа нам приђе, па ће нас упитати:
– Шта је то било? Зашто је Свети Герасим тражио од мене штап? Шта ће му тако нешто?
А старица црквењак одговори:
– Слушај да ти објасним зашто је светитељ хтео штап: њему не треба, али свети Герасим има и свога слугу. Његов слуга је овај свештеник кога видиш. Он је сломио ногу и већ месецима трпи силне болове. Данас је устао после дужег лежања, а лекари су му рекли да се мора ослањати на штап. И ето, његова сестра је таман била спремна да пође у Еолову улицу да му купи штап. Ходи, дакле, узми штап од Светога, и донеси га овамо, па га предај његовом служитељу.
Узбуђена госпођа ми принесе штап и целива ми руку.
– Узми га, оче, и опрости ми грехе моје. То је штап који је био на Гробу Господњем. Ја станујем у четврти Провоне, на крају улице Патисион. Тамо станујем и тамо сам видела Светога у сну.
Ја јој захвалих. Узех штап и почех одмах да га користим, одбацивши штаке. Тај штап сам затим назвао штапом Светог Герасима и веома сам га заволео. Много пазим да га не изгубим. Али то је и диван, врло чудесан штап. Јер, кад неко има тешке телесне болове, ја га мало дотакнем штапом и човек оздрави. Заиста је то чудесан штап. Како је све било дивно! Потпуно жив појавио се пред госпођом, која никада није била чула ни за њега ни за мене. Ваистину предивна и чудесна дела творе свети Божји људи! Стога треба да их поштујемо. И ја се клањам светоме Герасиму, који и јесте палица немоћнима, захваљујући својој светости и благодати.
ИЗ КЊИГЕ:
ЖИВОТ И ПОУКЕ
СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА
