– Старче, како човек да све људе воли једнако, а да их притом воли са расуђивањем?
– Он воли све људе исто, али не показује љубав свакоме на исти начин. Некога воли издалека, јер тог човека треба држати на одстојању, а некога воли изблиза; како коме користи. Са неким уопште не треба да разговара, некоме треба да каже две речи, а некоме – мало више.
– Старче, а може ли пројава моје љубави некоме да штети?
– Ако је човек приљежан и ти му покажеш много љубави, тада се он мења у добром смислу те речи, и труди се на сваки начин да ти заблагодари, да те не ожалости. Али ако према безобразном човеку пројавиш много љубави, он ће постати још безобразнији, јер приљежног човека много љубави чини још приљежнијим, док безобразног чини још безобразнијим. Исто тако, када видиш да некоме твоја љубав не помаже, смањи је са расуђивањем; али и то учини из љубави.
– Старче, да ли може да се деси да учиним неку жртву из чистих побуда, а да се после разбесним?
– Да, јер жртва треба да буде са расуђивањем. Пази да не пређеш границе своје издржљивости, јер и телесне силе имају границу. Када пређеш границе своје телесне издржљивости, тада, ако ти неко каже: „Ништа од јутрос ниси урадила!“, можеш да помислиш: „Бре, како је неблагодаран! Од раног јутра цркавам од посла, а он ми каже да ништа нисам урадила!“ Тако ти сав труд оде узалуд.
Извор: Манастир Ваведење
