Предавање Архиепископа цетињског Митрополита црногорско – приморског г. Амфилохија у Културном центру Србије у Паризу на тему „Устројство Цркве: Појам аутокефалије и организација Православне цркве на Западу“:
„Дакле говорићемо о устројству Цркве кроз вјекове, до наших дана, нарочито устројству Православне цркве.
Срце Цркве је Света евхаристија, Тајна вечера Христова када је Господ за вријеме празновања Јеврејске Пасхе сабрао Своје прве ученике, када им је опрао ноге и узео хљеб у Своје руке и рекао ученицима Узмите, једите, ово је тијело Моје, а послије тога је по вечери чашу узео и рекао Узмите , пијте ово је крв Моја Новога завјета, која се за вас и за многе излива на спасење свијета. Та Тајна вечера је срце хришћанства. Бог је постао човјек, да би човјек постао Бог. На тој Светој евхаристији је утемељена Црква Христова, на Његовом распећу, Његовом васкрсењу, и силаску Духа Светога на прве ученике, на прву Цркву Христову. Тако је Христос био и остао глава Цркве, једина истинска глава Цркве, а Дух Свети је душа Цркве. И Црква су они који се сабирају око те главе и који примају Духа Светога кроз вјекове. И тако се онда из града Јерусалима Црква почела ширити по Палестини, до Дамаска… и тако редом широм свијета. Данас нема мјеста на земаљском шару гдје се та Света литургија, Тајна вечера Христова, не служи и не врши. Христос је рекао Својим ученицима Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, и учите их да држе све што сам вам заповједио. Тако да данас Цркви Христовој припадају сви земаљски народи, без обзира којим језицима говорили. Дакле, у свим земаљским народима има оних који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, и који постају чланови Цркве Божије.
У Цркви се открива тајна Бога, као Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Бог у кога ми вјерујемо није неки усамљени на небесима, него је Отац који вјечно воли Свога Сина, и Дух Свети који је веза између Оца и Сина, као вјечна љубав.Тако да они који постају чланови Цркве, они припадају тој Божанској, Светотројичној заједници.
Бог је љубав, и човјек је биће створено да буде љубав – вјечна љубав. Дакле, љубав није просто нека земаљска емоција, него је то својство вјечнога Бога, које постаје и својство човјека, рођеног као пролазно биће, али рођеног са том љубављу за вјечност. Управо та љубав Божанска, Бог као љубав, је оно што чини људску заједницу заједницом љубави, не само у времену него у вјечности. То је оно што називамо Царством небеским. Та заједница, заједница Бога и човјека, која је остварена преко Богочовјека је призвање и свеукупне Божије творевине и човјека, и људске заједнице, као такве.
То је оно што изворна Црква, како је ми називамо Православна црква, чува као зеницу ока. И епископ, презвитер, ђакон су они који сабирају ту Цркву око Свете евхаристије.
Као што је говорио Свети Игњатије Богоносац, онај велики мученик из првих вјекова, „тамо гдје је епископ, са презвитерима и ђаконима, и заједно са народом гдје служе Божанствену литургију тамо је једна Света католичанска и апостолска црква“. Кроз времена, дакле, Црква се ширила прво у Палестини, Малој Азији. Свети апостоли су били први проповједници Цркве Христове, нарочито апостоли Петар и Павле. Свуда гдје су стигли у та времена су проповједали, а послије њихови наследници су наставили то њихово апостолско дјело ширења Цркве Божије. Поједина мјеста су постали главни центри те Цркве, ту гдје су формиране тзв. самосталне Цркве. То је била Црква у Јерусалиму, Црква у Антиохији, Александрији, Риму, онда редом у другим мјестима, па у Новом Риму – Цариграду када је цар Константин пренио своју пријестоницу у градић Визант.
Тамо гдје су стигли и проповиједали Јеванђеље апостоли, то су биле тзв. Апостолске цркве – Александрија Апостола Марка , Антиохија Апостола Павла и Петра, Јерусалим гдје су били сви апостоли, и наравно и Рим гдје су били апостоли Петар и Павле, гдје су и мученички пострадали. Све до Кијева који се данас често помиње, тамо је стизао Апостол Андреј. Ти градови који су били централни у једном дијелу Римске империје звали су се Митрополијски градови, па отуда су се и ти епископи у њима звали митрополитима. Од најранијих времена посебно мјесто у Цркви играо је град Рим, као пријестонице Римскога царства, а онда послије Нови Рим. Први Рим је вршио мисију на Западу, црковну мисију, и слао мисионаре до Велике Британије, до данашње Њемачке. Нови Рим је опет организовао црквени живот у границама источног Ромејског царства.
Дуго времена је важила такозвана Пентархија, пет Патријашија које су биле најглавније Цркве тога времена. Наравно, Рим као престоница Римског царства до цара Константина је од самог почетка играо посебну улогу. Послије њега то је Нови Рим.
Наравно Рим је добио на значају у Цркви јер су ту проповиједали Јеванђеље апостоли Петар и Павле, првоврховни апостоли, што су они ту и мученички пострадали. Али није то и једини разлог због кога је Рим добио то своје мјесто. То се види и по Новом Риму, по Цариграду. Од времена цара Константина, који преноси престоницу у Нови Рим долази до такозване симфоније између државе и власти и Цркве. Занимљиво је да је неки од римокатоличких теолога, и с правом, тврдио да се тек од од четвртог вијека потенцира улога Апостола Петра у Риму и његов значај, њега као главе Цркве. До тада је присуство цара било веома битно, као што је сада Нови Рим управо добио значај јер је тамо сад био цар. Имамо од времена Цара Константина до пада Цариграда, 453. године, а ја бих рекао и до мученичке смрти царске руске породице прије 100 година, тзв. Константиновски перод историје Цркве. Већ је један руски монах у XV вијеку послије пада Цариграда, мислим да се звао Филотеј, када је дошло до јачања Руског царства, рекао како је „први Рим отпао, други Рим је пао, трећи Рим је Москва, четвртог неће бити“. Међутим, по мом схватању, убиством царске породице прије 100 година, нестало је и трећег Рима, и четвртог заиста бити неће. Вашингтон би хтио да игра улогу четвртог Рима, али бојим се без Цркве Божије и без цара, иако амерички предсједник преузима улоге царског не може.
Имамо један развој хришћанства у оквирима Западне цркве и у оквирима Источне цркве, нарочито од XI вијека. Први Рим је покушао, и на Западу је то успио, да преузме првенство у своје руке. Покушао је да то наметне и Православном истоку који то није прихватио. Од III вијека, од времена цара Константина, и послије њега, и послије Другог Васељенског сабора, с обзиром да се тамо нашао цар, онда је епископ Новога Рима, како се назвао, добио исту част и почаст, као што је имао и епископ Првог Рима. На основу тих одлука неких Васељенских сабора, кад је дошло до одвајања Западне цркве од Источне, Цариградски патријарх до данас има ту претензију, част да буде првопрестолна Црква на Православном истоку. Једно је сигурно: и првом Риму и другом Риму су историјски разлози дали то мјесто у историји Цркве.
То није утемељено на Новом завјету, на Христовој науци, на Јеванђељу, иако се тврди да је Апостол Петар био онај којег је Христос посебно изабрао за свог наследника. У сваком случају једно је јасно да су сви апостоли имали иста пуномоћја, исту власт.
Ја сам упознао садашњег Папу, Франчиска, кад сам био у Буенос Аиресу, Аргентини. Он је веома једноставан човјек, личи на нашег Патријарха Павла својом једноставношћу. Био сам на његовом устоличењу 2013. године у Риму. Сједели смо за вечером прије његовог устоличења, па ја њему кажем:
Познавао сам и Павла Vi, и Јована Павла II и Бенедикта XVI, познавао сам и био код њих као представник наше Цркве. Сваки од њих је оставио нешто за дијалог са осталим хришћанима, па очекујемо и од Вас, да и Ви нешто оставите.
Па шта бих ја то требало да оставим?
Ја њему кажем: Ових дана сте дали једну изјаву, да је Христос глава Цркве. Да знате да сте обрадовали све православне хришћане у свијету том својом изјавом. А то што би Ви могли да помогнете је то да одлуке Првог Ватиканског концила 1870. године промијените.
Док сам студирао у Риму говорио ми је један Енглез Џемс, англиканац па је примио римокатолицизам, са којим сам заједно студирао: Ристо, имам једну идеју!
А коју идеју имаш Џемсе?
Хоћу да се кандидујем за Римског папу.
Дивна идеја, само ко ће да те гласа?
А он каже: Ја ћу да се презентирам као кандидат, и кад ме изаберу, пошто ћу постати папа, а пошто је папа непогрешив, онда ћу донијети непогрешиву одлуку да папа није непогрешив.
Кажем ја њему: Џемсе имаш један глас!
То сам рекао и Његовој светости Папи Франческу, да се промијени та Одлука првог Ватиканског концила, гдје се каже да је епископ Рима сам по себи, а не по сагласности Цркве: Дакле, ако то промијените Ваша Светости онда ће брзо да се обједини Црква Христова.и да постане једна.
Имајте у виду да никада Црква Истока, православна, не може прихватити ту непогрешивост човјека, како је то дефинисано на Првом ватиканском концилу. Имам утисак да Папа Франчиско има код себе тога духа, да то што је Римска црква догматизовала папаски примат је људско искушење. То је искушење које је било и на Истоку, у православљу, и остало до наших времена. А у Цркви Божијој, онаквој какву је Христос основао, једини и први је онај који је Бог и који је постао човјек – Богочовјек. Православни исток је сачувао управо ту саборност као основу свога устројства. Тако да је у Прославној цркви, и на локалном нивоу, али и на Васељенском плану, Сабори су они који одлучују о свим битним питањима живота Цркве. На Западу, у Риму, ипак је папа онај који доноси коначне одлуке.
Муж и жена се свађају ко је први, дјеца исто тако, у било којој заједници људској постоји једна таква тенденција. Тако и у Цркви. Зато је веома битно да Црква сачува своје изворно устројство. Православна црква је то сачувала, али кажем и ту има искушења.
Ево, видите сада ова збивања око Украјине. Ту је многоуважени наш Патријарх васељенски Вартоломеј, сматрао да то припада њему, да даје аутокефалију Украјинској цркви, и да поништава одлуку од прије 300 година, да би онда могао да примијени оно што је сада замислио. Ми сви поштујемо цариградског Патријарха, и првопрестолну Цариградску цркву у православљу. Међутим, то њему не даје право да може да се понаша онако као што је урадио сада са Украјином. Он то заснива на томе да је Цариградски патријарх давао самосталност помјесним Црквама Истока скоро 1000 година, међу којима је и самосталност наше помјесне Српске цркве прије 800 година, онда и остале помјесне Цркве које су настале на Истоку. Он је то давао у оним оквирима и на оним мјестима, оним Црквама које су припадале њему као Цариградском патријарху, јер сви словенски народи и Цркве су били у орбиту Цариграда као државе, као царске власти. Те одлуке су опстале и признате од Сабора до наших времена. Не само то, него и на овом великом Сабору на Криту, признато је четрнаест аутокефалних Цркава. И самим тим оне нијесу више у надлежности Патријарха цариградског, чим је Сабор онај који је коначно то потврдио.
Ми сви поштујемо Патријарха Вартоломеја. Ми смо заједно у Риму студирали, и ја га зато посебно поштујем. Али то не значи да ћемо подржавати све његове одлуке. Ипак он није непогрешиви римски папа. Зато наша Црква није прихватила то признање аутокефалне цркве у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалију, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са Митрополитом Онуфријем која је везана за Московску патријаршију. Тако да то није рјешење за питање украјинског народа, украјинске државе и Цркве у Украјини, него још дубље компликовање тога питања. И зато наша Црква умољава Царигрдаску патријаршију да сазове један Свеправославни сабор који ће то питање да ријеши. То исто предлажу и друге помјесне Цркве, видим, поред Московске патријаршије, то предлажу и Антиохијска патријаршија, и Кипарска црква…Сад, наравно, Цариград има то право да сазива саборе васељенске и ту је проблем ко ће да сазове тај сабор који једини може да ријеши, и који одувијек рјешава, таква питања у историји Цркве. Претпостављам да то може да уради и Антиохијска патријаршија, коју су такође основали апостоли Петар и Павле, и која је у своје вријеме и сазивала велике саборе црквене, или Александријска патријаршија. Али то треба, онда, да прихвати и Цариград.
Цариград је добио то мјесто у Православној цркви, не на основу Јеванђеља или Откривења Божијег, него на основу историјских догађања. То и пише у Канонима који говоре о првенству Цариграда, који говоре да је он раван по части са епископом Првога Рима зато што је то царска престоница, и што је тамо Царски савјет. Ипак, сада је Цариград Истанбул, од 1453. године није више царска престоница. Према томе и епископ тога града не може имати једно мјесто које је имао кад је то била царска престоница. Цариград је мајка Цркава нас словенских Цркава, и Румунске цркве, али није мајка Црква Јерусалима, Александрије, Рима првога, Антиохије. У црквеним службама једина Црква која се назива мајка Црква је Јерусалимска. Она то јесте у ствари. Црква Истока и Запада, зашто да то заборављамо. То не смије нико да заборави, јер ипак ту се Христос родио, ту је живио, ту је разапет, ту је васкрсао из мртвих, вазнио се на небеса, ту је основана Црква Божија, ту је утемељена прва Евхаристија, прва Литургија, прво сабрање, а сва Црква није ништа друго него продужетак тога првога сабрања око Христа у Јерусалиму. Тако то је остало до данас, и све друге Цркве које се рађају оне треба да имају у виду ту чињеницу. Тако да послије ове константиновске историје Цркве, која започиње са царом Константином, а завршава се убиством царске руске породице, Црква хтјела – не хтјела, мора да се врати на оно устројство која је имала у прва три вијека, у вријеме великог гоњења хришћанства.
Тамо у Дјелима апостолским није било првенства које је условљено историјским развојем, него у Дјелима апостолксим Први сабор 50. године пише изволи се Духу Светоме и нама. Ту је тај саборни каракарактер Цркве Божије. Дух Свети и Црква сабрана око Светог причешћа, око наследника апостола, око епископа, презвитера, ђакона то је оно што је мјера црквеног живота. Повратак првим вјековима устројства Цркве је, ја мислим, веома битан. Црква, дакле, саборна по својој природи, католичанска или католичка, како је називамо саборна је Црква. Сабор је оно што је мјерило њенога живота као што се види на Првом сабору описаном у Дјелима апостолским. То је неко моје осјећање саме Цркве. Лично мислим да би требала и Црква Запада да се прилагоди томе, да се врати и она по свом устројству, на оно како је то било у апостолска времена, и да Црква Истока преброди та искушења која се догађају и на Истоку.“
