Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић.
Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије.
-Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром.
-Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин.
Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа…
-Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти.
Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу.
Извор: Српска Православна Црква
