Двадесети вијек је обиљежен у људском памћењу и историји као доба технолошког, научног и техничког напретка са епитетом доба људске аутодеструкције и гурања човјечанства у Апокалипсу и нестајање. Неспојивост ове двије супротности произведена је као историјска истина одступањем људске заједнице од моралних принципа, гажењем Божијег и људских закона и невјеровањем у Бога.
Гордост са помраченим разумом има своју генезу у наведеним појмовима претходне реченице и њихови плодови јесу разорена или уништена људска заједница. Милиони жртава Великог и Другог Свјетског Рата, Хладни Рат, пођела Њемачке, распад СССР и СФРЈ кључни су елементи претешке историјске ретроспективе која је путеводиља даљег живота и трајања бројних народа и држава. Да рушење не би овладало текстом о вијеку који је за нама покушаћу да формулишем тезу о колосалном неимарском пројекту који је омогућио да на површини историје остану темељи историјске основе најстаријег народа на Балкану.
Тај градитељски пројекат зове се Андрићград. Настао у Дејтонској двоентитетској Федерацији Босне и Херцеговине – Републици Српској представља најтврђу духовну грађевину свих народа на овим просторима.
Покушаћу да објасним зашто.
Андрићград на ушћу Рзава и Дрине јесте непорушена На Дрини ћуприја, нетакнута Травничка Хроника, обојена Проклета Авлија, васкрсла Јелена жена које нема, мост на Жепи као Сион, пророчка дипломатија писана вијек раније а пројављена на дјелу деведестих година прошлог вијека и завршени Омер Паша Латас. Синтеза овог појмовника оставља простор за измјене и допуне, отворена питања и критике али нуди рјешење у једном: Град који на гори стоји не могу сакрити и срушити ускогруди балкански национализми. Иво Андрић таквом науму стоји као бедем кога је немогуће прескочити, заобићи или срушити. Тај град је Босна из Андрићевог писања, Османско Царство и Аустро – Угарска Монархија ван граница историјског ревизионизма и столп од кога Дејтонска творевина не може да направи инжењеринг који је овим политичко-правним актом програмиран као коначни циљ од стране идеолога глобалне геополитичке стратегије.
Град садржи све што јесте Андрић, Босна, поглед на вјеру, језик и народе у њој. Посебан акценат дајем Петру II Ловћенском Тајновидцу и Андрићевом Институту. Преко Његоша прави се синапса између Косовског и Новог Завјета а Институтом од растакања и неопаганизма чувају народи у Босни који се одлично разумију и у језичкој комуникацији не наилазе на баријере из домена лингвистике. Постојање Института за књижевност, историју, оријенталистику, филм и медије онемогућавају ремоделовање Босне и Херцеговине и цијеле бивше СФРЈ. Потврда ове тезе јесте вијест која радује.
Медији из Београда су објавили да ће идејни творац Андрићграда почети снимање филма о Јасеновцу.
Логор смрти који је постојао четири године прогутао је по процјени историје више од 700 000 живота. Циљ је био уништити српски народ и остварити постојање НДХ. Познати хрватски редитељ Лордан Зафрановић остао је ускраћен да у данашњој Републици Хрватској прикаже филмска остварења која би ослободила ову земљу баласта прошлости. Магнум Кримен или Велики Злочин кроз документа експерта за Холокауст Гидеона Грајфа, историјска и чињенична документа из више држава ЕУ ступају на путању изроњавања осам деценија старе ране којом је творевина НДХ тежила уништењу српског народа и разарања његовог идентитета, православне вјере и Цркве. Ништа као филм не може подстаћи на размишљање и преиспитивање, преумњење и помирење, мирење са собом и другима и на свеукупно духовно васкрсење. Новомученици са територија некадашње НДХ, еписопи и свештеници СПЦ нашли су Царство Небеско и мјесто у календару светих СПЦ. Филмом који ће почети своје снимање видим отворена врата ка помирењу два хришћанска и једнојезична народа. Вјерујем да ће он одагнати недоумице, сумње, страхове и нагомилане мржње, отворити простор дијалогу између држава и Цркава и употпунити простор за будуће односе истином којом ће прошлости у смислу директне одговорности бити ослобођени будући нараштаји.
Треба размишљати о филмовању дјела митрополита Амфилохија “ Љетопис новог косовског распећа “ и умировљеног владике Атанасија “ Од Јадовна до Косова“. Филм о Јасеновцу отвориће простор за неке нове редитеље да сниме филмове о страдањима у току распада СФРЈ на крају двадесетог вијека.
Андрићград и Андрићев Институт мјесто су синтезе и изградње истине о трагедији XX вијека. Комбиновано петоинститутско дјеловање и редитељско умјеће ријешиће супротстављене историјске погледе на јединство и недјељивост истине. Писмом које је Његова Светост Патријарх Иринеј позвао папу Франциска да сагледа сложеност српско- хрватских односа на раскрсници свих вјетрометина се каже да без истине нема правде а без правде нема помирења. Нека Господ да да Андрићград и филмовани Велики Злочин буду уводничари у ову сложену балканску коцку која је одавно бачена. Град јединог јужнословенског нобеловца биће светионик свим апостолима на том мукотрпном путу.
