Помињање на Проскомидији, вађење честица за живе и почивше припаднике Цркве Христове, а затим и њихово спуштање у Свету Чашу, сматра се једним од значајнијих помињања у Цркви. Помињање, које је саставни део данашње Проскомидије, није улазило у састав припреме Дарова у раној Цркви, јер се оно већ садржало у Анафори. Готово не постоји извор који не говори о помињању као саставном делу Анафоре, мада се у различитим изворима налази на различитим местима и у различитим формама. Међутим, временом, како се усложњава процес припреме Дарова, помињање постаје њен део. Одговор Николе Граматика и преписка Илије Критског са једним од свештеника, први су сведоци који наводе праксу помињања. За разлику од проскомидијског, анафорално помињање је задржало прави смисао, смисао утеловљења народа у Тело Христово, тиме што је кроз читаву историју остало непосредно везано за узношење Дарова. Дакле, проскомидијско помињање је настало као последица пресликавања делова Анафоре на Проскомидију. Самим тим, помињање у Проскомидији је копија помињања у ходатајственој молитви. Међутим, веза проскомидијског и анафоралног помињања је временом, услед усложњавања чина Проскомидије, изгубљена јер је сâмо помињање на Проскомидији постало издвојено и честице постају својеврсна жртва, независна од анафоралне жртве. Четрдесет пета емисија "Светотајинско богословље" закључена је и поткрепљена дивном и надахнутом поуком Преподобног Порфирија Кавсокаливита о значају молитвеног помињања.
Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић
Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ
Извор: Радио Беседа
