Type Here to Get Search Results !

Пртотојереј Јован Мајендорф: Да ли је рат икада оправдан?


Јеванђеље нам говори да живимо у свету који није онакав какав је Бог желео да буде. Наш свет је, бар делимично, под влашћу „кнеза овога света“ (Јн. 12, 31), који је „убица од почетка“ (Јн. 8, 44). Убиство, убијање, рат и смрт су саставни део самог постојања света. Некако, човек је увек био у стању да разуме трагику убијања, јер је искусио страх за себе, за своје вољене, али човек никада није био у стању да заустави ратове, убиства, и друге облике убијања. Јеванђеље објашњава зашто је ово овако: у позадини светске трагедије се налази зли планер – „убица“ од почетка – Исус Христос је први који га је раскринкао, назвавши га правим именом – „убица“ – и онда му је одузео силу тако што је прво слободно принео себе на смрт, а затим се подигао из мртвих дарујући нам слободу од смрти.


Хришћанска одговорност састоји се, дакле, од делања у складу са Христом и делања у Христу тако што се живот даје другим људима, самоме свету. Како онда он може бити умешан у убијање? Током векова, Црква – њени светитељи, Сабори, њени најбољи чланови – су решавали овај проблем на различите начине, који искључују једну општу формулу.

С једне стране, Црква је убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Св. Василије Велики (†379) за све војнике који су учествовали у рату прописује период покајања, који се састоји од неколико година уздржавања од Светог Причешћа. Али постоје и другачији случајеви, када је божански благослов даван другим светима пре ратова и битака: св. Константину (Великом) пред битку са паганским царем Ликинијем; св. Александру Невском, када се борио са западним освајачима; св. Сергије (Радоњешки) је благословио Димитрија Донског пред одлучујући сукоб са Татарима, и чак је и послао двојицу својих монаха да учествују у борбама. Ови примери не показују да је убијање добро. Светитељи нису подстицали убијање, већ жртвовање; они су благосиљали људе да дају своје животе, не да узимају животе других; јер су се они, сви, радовали у миру а не у рату. Идеја благословеног жртвовања се заправо налази у речима Христовим: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13).

Оно што примећујемо у свему овоме је да је Христос увео у наш свет – свет у којем постоје убијање и смрт – нову стварност: нови божански живот који нас ослобађа од страха, није нас издвојио из света, већ нас је послао у свет, како бисмо могли да га преобразимо изнутра. Бивствовање и живљење у свету подразумевају укључивање, а не повлачење; одговорност, а не бежање.

Где постоји рат – посебно савремени рат – ко су учесници? Једино војска? Засигурно не, већ и сви они који учествују у снабдевању војске и, самим тим, сваки порески обвезник.

Заиста доследан „пацифистички“ став подразумева одбијање плаћања пореза и потпуно повлачење из друштва. Али да ли је то најбољи начин да се друштво учини бољим, и да „љубимо браћу своју“? Напослетку, права разлика између војника на линији фронта и пореског обвезника је у томе што први „полаже живот свој за пријатеље своје“, док други то не чини. Али обојица су, заправо,  укључени у рат.

Прави проблем је, како мислим, заустављање ратова пре неголи појединачно практиковање „приговора савести“, који је брз и варљив начин на који се неко „искључује из убијања“. Хришћани заиста имају дужност да се боре против рата  као начина за решавања конфликата, а нарочито против безумља потраге за националном надмоћи.

Али, шта је са законитом одбраном? Да ли је Пољска 1939. године, када ју је напао Хитлер, требало да практикује ненасиље? Да ли је било боље за Енглеску, Француску и Америку да пусте Хитлера да убија Пољаке, Јевреје, Румуне, Грке итд. без војног мешања?

Очигледно, проблем „освајачких ратова“ и „одбрамбених ратова“ није проблем добра и зла, већ проблем већег или мањег зла. Ако хришћанство никада није опраштало апсолутни пацифизам, то је само због тога што је знало да апсолутно добро, апсолутна љубав и блаженство нису од овога света. Хришћанин предокуша ове ствари. Он покушава да их колико је год могуће уведе у свој живот и у живот друштва, али – докле год живи у овом свету – он је приморан да размишља у оквирима „мањег зла“, а не „апсолутног добра“. Ово је основ оправдане самоодбране.

Међутим, Црква никада није осудила одговорни и селективни „приговор савести“, посебно када он обухвата значајно служење друштву и када се не схвата као самооправдано бежање, већ као сведочење за истину и правду. Самој држави се не може дати апсолутно и непогрешиво право да суди о томе који су ратови праведни!

Убиство у било ком облику је зло, чак и ако је некако скопчано са личним ризиком и жртвовањем. Оно може бити мање зло од лицемерног повлачења из одговорности, које с друге стране може да доведе до још више убијања наше недужне браће и сестара – од стране других.


Рубрика