О велика и најсветија Пасхо, Христе!
О мудрости, и Логосе Божји, и сило!
Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом
у незалазни дан Царства Твога!
(из девете песме Пасхалног канона)
Пре него што се било ко од нас одлучи да искаже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје, будући свестан да ни једна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверадосни и спасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа.
О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов богословствује: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Ове речи сведоче да је Васкрсење Христово, заиста, Празник над празницима, и славље над слављима, како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћанâ који исповедају радост васкрсења, јер ваистину васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: „А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, а празна и вера ваша“ (1.Кор 15, 13-14).
Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на васкрсној радости, и васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади, да ће Господ и нас васкрснути и саваскрнути у незалазном дану Царства свога. Васкрсење Христово није радост која нам је дарована од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрлиˮ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својегаˮ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (Мт 28,20).
Значај и поредак пасхалног богослужења није могуће спознати ван контекста богослужења Свете и Велике суботе. Литургију Светог Василија Великог савршавамо са вечерњим. На овом вечерњем поју се већ васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се старозаветна чтенија, док по прочитаном одељку из Апостола (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази веома важан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ За време појања прокимена свештенолужитељи у олтару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане, беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом богослужбеном моменту, који има васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор литургијског богословља Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје презвитер из олтара када почињу да звоне сва звона. Презвитер у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. У наставку се богослужи полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе.
Пред сâм почетак пасхалног јутрења, епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: „Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвихˮ. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, потребно је нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим, и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање дивне химне „Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимоˮ. Многи богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње пасхално јутрење. Богослужбена пракса православне Јеладе, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пред почетак пасхалног јутрења, и речју Господњом бива нам саопштена вест о Васкрсењу. Овим литијским опходом и слушањем речи Божје, испред затворених храмовних врата, постајемо слични женама мироносицама које су са великом радошћу примиле и благовестиле вест да је Христос Васкрсао.
Отварање храмовних врата прасликује камен који је одваљен од гроба Господњег, и сви улазе у храм уз појање тропара Пасхе. Ђакон са амвона изговара велику јектенију, после које почиње, испуњен надземаљског одушевљења, пасхални канон преподобног Јована Дамаскина, један од најлепших канона православног богослужења, образац и врхунац савршенства пасхалних песама. На почетку сваког ирмоса презвитер кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. За тропаре канона богослужбени устав одређује да се поју на 12, односно 2–3 тропара сваке песме требало би да се понављају толико пута да би се добио број 12. Тим бескрајним понављањем богонадахнутих речи пасхалног канона, богослужбени поредак нас поучава и позива на делатну дубоку и разбориту васкрсну радост. После канона поје се ексапостилар „Телом уснувши…ˮ, недељне стихире на хвалите, као и стихире Пасхе – „Пасха свештена данас нам се показаˮ. Надаље се произноси чувена беседа Светог Јована Златоуста на Пасху – „Ако је неко благочестив и богољубив…ˮ У тој беседи, на основу приче о делатницима у винограду (Мт. 20, 1–16), сви – и они који су радили од првог часа и они који су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – бивају позивани да се насладе пасхалном радошћу, да уђу у радост Господа свога. Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада, обасјани пасхалном светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима, предокушавајући радост невечерњег дана Царства небеског.
Катихета Бранислав Илић
