„А где је моја фотографија?
Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине.
У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло.
Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита:
– А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?...
„Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“
Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован.
– Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена!
– Хвала вам, не треба ми.
– Молим вас, пробајте!
– Не треба ми.
– Али молим вас!
– Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају.
Како се шалио светитељ Јован Шангајски
Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују.
Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише.
Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро:
– Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе!
Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши:
– Дошао сам да ти испричам једну шалу.
И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао.
– Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу!
И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је:
– Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.)
У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише.
Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима:
– Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду.
После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура.
У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила:
– Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава.
Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само:
– То је чудо. Право чудо.
Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског.
Извор: Православие.ру
