Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример."
Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска.
Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.
Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох:
- Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу!
Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори.
Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву.
Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи:
- Мајко, зашто не разговараш са мном?
- Јорго мој, како не разговарам с тобом?
- Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном.
- Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем?
Јоргос не одговори ништа.
Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита:
- Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже?
- Наш метод је успео! - одговорих.
- Какав метод?
- Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи.
- Мислиш да је то то?
- То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније.
- О, о! Какве се све тајне крију у човеку!
- Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он.
Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао:
- Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу.
Ја сам у међувремену рекао родитељима:
- Ми ћемо се молити Богу за њега.
- Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац.
- Немој, не дирај га! - рекох ја.
- Ма он одлази, старче!
Ја рекох:
- Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама.
Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима:
- Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима.
- Добро, како хоћеш - одговорише они.
Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи:
- Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац.
Отац му одговори:
- Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама?
- Па шта да радим, оче?
- Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати.
- Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола.
- Не знам - одговори отац. - Среди то некако.
Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже:
- Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога.
Он му рече:
- Добро, добро, дете моје.
- Јесте, али треба ми новац!
- Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш.
- Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити.
Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох:
- Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се.
Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели.
После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу.
"Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу."
Старац Порфирије Кавсокаливит
