Манастир Вољавча, чудесно место историје и духовности, у свом окриљу чува две богомоље: стару брвнару, посвећену Светом Прокопију, коју је према предању, приликом велике сеобе Срба, подигао Арсеније III Чарнојевић са народом, и другу новију, посвећену Светој Параскеви, изграђену у другој половини двадесетог века. Ово омиљено место молитве за вернике из Краљева и околине, било је на дан Светих Кирила и Методија центар духовног празновања.
На Светој Архијерејској Литургији, којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је искушеница ове свете обитељи Ивана Крчмаревић, добивши монашко име Ирина. Молитву Господе помилуј, за новопострижену монахињу једнодушно је певало сабрано монаштво из манастирȃ: Каменац, Сретење, Преображење, Благовештење, Ваведење, Згодачица, а празник је увеличао и архимандрит Стефан (Миленковић) који је са братијом дошао из манастира Зочишта косовског, да донесе благослове наше Свете земље.
Око Свете трпезе Владики су саслуживали: архимандрит Стефан (Миленковић), архимандрит Сава (Илић), јереј Никола Вучетић, протојереј Саша Станишић, јеромонах Иларион (сабрат манастира Преображења овчарског) и јереј Владимир Благојевић, уз присуство архимандрита Јакова (Лазовића) из манастира Жиче и великог броја свештеника, пријатеља ове свете обитељи. За певницом су се смењивали гласови протопсалта Ивана Трајковића и Теодоре Стојковић, вође хора “Свети владика Николај“ у Љубићу. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јевађеља Епископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио речима очинске поуке:
„У дан када сваки монах даје завете Господу Богу, он умире за свет и за све оно што је у свету. За свакога монаха је дан монашења, тренутак када се практично раставља од овога света – јесте у свету, живи у свету, али више није од овога света… Ви знате да у Светој Гори монаштво већ вековима опстаје. Ту наши молитвеници (као и на сваком месту где су сабрани два или више у име Божије, у светим обитељима, у манастирима) приносе молитве Богу за читав свет. Они мудри светогорски старци, а и млади мудраци кажу: „Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када будеш умро.“ Данас смо сведоци тога. Можда све то вама изгледа тужно, али ми смо данас у стању радостотворне туге. Ми се радујемо што нас је Господ Бог призвао Себи пре него што умремо. Јесмо умрли за овај свет, али се рађамо за онај други. Ми већ сада имамо предукус раја, у коме нема мушког ни женског, роба ни слободњака, нема нација, нема богатих, школованих и осталих – тамо су сви једно у Господу, зато што је Господ глава Цркве своје и зато што Он у Себи возглављује све. Сваки који хоће да врши вољу Божију, и свако ко се одрекне себе, пође за Њим, узме крст свој – неће му плата пропасти. Каже Господ да би нас утешио: који остави браћу, сестре, родитеље, кућу, имање или било шта у овоме свету, добиће сто пута више од тога и добиће залог вечног живота. Тај залог је нама дат и задат. Својим животом, љубављу, трудом и молитвом, Господ Бог ће нам заиста дати оно што нам је обећао.“
Затим се Владика осврнуо на сам празник Светих Кирила и Методија и рекао:
„Ми данас славимо велике светитеље и просветитеље словенских народа – Кирила и Методија, које је моравски кнез Растислав у 9. веку позвао да саставе писмена, јер је увидео да је немогуће слушати Јеванђеље на језику нама непознатом. Захваљујући њима и њиховим ученицима, Светим Петочисленицима, Словени су добили писмо које нам је омогућило да читамо Јеванђеље и да се Господу Богу молимо. После триста година таквога живота, ми се удостојавамо да добијемо своју аутокефалну Српску Православну Цркву, у којој већ осам векова спасавамо душе своје и молимо се Господу. И не само то, него смо и зидали, градили, бавили се уметношћу и свим наукама које су потребне човеку. Све што је Господ Бог, који је Премудрост, дао нама преко слова, преко језика, ми то, ево већ толико векова усвајамо. На томе се темељи и лежи наша култура, наша нација, наше усмерење ка вечном. То су велики тренуци, то су велики дани. Овај дан је, после толико времена, ове године постао државни празник. По томе видимо да су, Свети Кирило и Методије, просветитељи свих словенских народа, били некако неправедно запостављени. Ретко ко је и знао ко су Кирило и Методије, ретко ко је знао њихово дело. Суштина је да су то били људи црквени – један је био Епископ, други монах. Дакле опет се види да Црква предњачи у свему што је добро. Она даје смисао, она даје светлост живота. Сви ми који ходимо за том светлошћу, нећемо ходити у тами, него ћемо имати светлост живота. Тај живот, та истина, та љубав Божија јесте у Цркви Божијој која упркос свим искушењима одолева већ толико векова. Нека Господ Бог буде милостив нама, нека буде помоћник нашој мати игуманији и свим њеним сестрама у Христу и читавом нашем народу да савлада све тешкоће које су пред нама. Али да знамо да тешкоћа ствара трпљење, поверење, осећајност, а Господ ће и нашим тешкоћама учинити крај. И нас ће Господ Бог погледати. Амин.“
Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремиле игуманија ове свете обитељи Теодора (Станојевић) са својим сестрама. Поздрављајући за ручком све присутне, архимандрит Стефан (Миленковић) је у дивној и надахнутој беседи пренео благослове Косова и Метохије.
Извор: Епархија жичка
