Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године.
Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани.
Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна – то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим.
Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ.
– Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије.
Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали.
Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила.
– То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом.
У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”.
Блиске везе две цркве
Између два светска рата православну мисију у Чешкој и Словачкој вршила је управо Српска православна црква. Велики број покрштених гркокатолика изразио је жељу да се врати у православље после формирања Чехословачке, а призната је била једино јурисдикција Српске православне цркве на овој територији. Тако је и млади Станислав Насадило, уз друге своје сународнике, православље поново примио преко СПЦ и дошао у нашу земљу, а касније и службовао у српској цркви.
– Не чуди што је владика михаловско-кошицки Георгије, који је иницирао канонизацију свештеномученика Станислава, у свом говору СПЦ назвао и мајком црквом – истиче владика Исихије.
Извор: Политика
