На празник рођења Светог Јована Крститеља, пророка и претече Господњег, у народу познатијег као Ивањдан, Светом службом Божијом у Храму Благовештења у Дубровнику началствовао је Епископ захумско-херцеговачки Димитрије уз саслужење Епископа диселдорфско-немачког Григорија, свештенства епархије и бројног народа, који су се сабрали око престола Божијег да заједно заблагодаре Господу и принесу Свете дарове.
У току Литургијe у чин свештеника рукоположен је дубровачки ђакон Мирослав Бошковић, који ће своју свештеничку службу наставити у Дубровнику, а у чин ђакона рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Епархији немачкој.
Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседом се обратио Владика Григорије.
„Данас као што сте чули у Светом Јеванђељу, благи спаситељ нас подсећа на ону наизглед једноставну али за испуњење врло сложену заповест и задатак – а то је да не можемо два Господара служити. Или ћемо служити Богу или мамону. Можда се неки од вас питају и кажу у себи: „Знамо ко је Бог. Али ко је мамон?!“
По неким тумачењима, а мени се чини да су ти тумачи баш близу истине: мамон је новац, паре, сребро, оно што је материјално, оно што нас привлачи и што нас повлачи да се не можемо уздићи да служимо Господу сведржитељу као свом Господару. Неко је од Светих Отаца рекао да је тај мамон, тј. то среброљубље, узрок свих зала“ – истакао је Владика Григорије и сабраном народу пренео једно од својх Светогорских искустава:
„Када сам био млад монах, питао сам једног светог човека у Светој Гори, старца Јосифа, чега највише треба да се чува неки свештеник који ступа тек у службу Божију. Био је тада самном присутан и отац Сава, игуман Манастира Тврдоша који је и данас овде са нама. И старац Јосиф нам је рекао да се требамо чувати три ствари, а да је једна од тих ствари свакако среброљубље. Свакако тај новац. То не значи браћо и сестре, то вам је свима познато и сви смо толико разумни па чак и ја, да не треба да имамо новца за живот, да не треба да га стичемо да би смо омогућили себи и људима око нас живот – али ми никако не смемо постати његове слуге, он не сме постати циљ нашег живота. Новац је само средство. А средство никада не може бити Господар, оно може само да служи, а ономе што је стављено да служи не можемо ми бити слуге нити му служити“ – поручио је Владика Григорије.
Владика је рекао да на данашњи дан, врло прикладно прочитаном недељном Јеванђељу, славимо једног Светитеља Божијег који је прави симбол неслужења нечему материјалном, ничему и никоме осим Богу:
„Славимо Светог Јована Крститеља, славимо његово рођење, славимо Ивањдан. Као што видите у прошлости, нашим народима није било толико битно дал се неко зове Јован или Иван, па ми данас Јованово рођење славимо тако што кажемо Ивањдан. Дакле, у новија времена уместо да постанемо бољи ми смо све гори и гори у том погледу што замерамо зашто се неко зове Иван или зашто се неко зове Јован и тако даље“ – истакао је Владика и додао:
„Свети Јован Крститељ мало је рећи да је славан, мало је рећи да је страшан. Свети Јован Крститељ је богонадахнути светитељ који сав, не само његова душа, не само његово срце, не само његов ум, пламти огњем духа светога. Он сав гори у својој вери. Он гори тако као што треба да гори и да служи сваки хришћанин. Он гори и служи као свећа, као она купина коју је видео Мојсије – гори а не сагорева, доноси и светлост и топлоту. Свети Јован Крститељ нас поучава да не можемо баш да се спасимо од оног од чега сви по мало бежимо а то је аскеза, то је подвиг, то је жртва, то је одрицање. И Свети Јован Крститељ нас учи да требамо да отворимо своје срце, своју душу, свој ум за Бога. Да Бог буде надахнитељ наших живота и његов гнев на људску лаж, на људско лицемерје, на све оно што не ваља код људи се не скрива. Он говори онима који су пошли код њега из Јудеје, али не са добрим намерама и не са искреним срцем:„Зашто сте дошли да видите сламку“ то јест њега. Толико је смирен. А онда кад њему долази онај кога су сви очекивали као Спаситеља, његова горућа љубав се претвара у благе, неизрециве, тихе и органске воде, воде освећења, и он каже: „Гле јагње Божије које узима грехе за живот света, грех света за живот света“. То је браћо и сестре Свети Јован чије рођење данас славимо“ – поучио је верни народ Владка Григорије.
Преосвећени Владика је истакао да би за свештенике али и све Хришћане, Свети Јован Крститељ требало да буде образац и узор „да увек горимо ватром која не пристаје на лаж“:
„И кад се нађемо пред истином да се увек пред њом смирено поклонимо и да кажемо као Јован: „Нисам достојан да одрешим ремена на твојим ципелама“. Тако треба пред Богом. А пред људима, пред онима који су неискрени треба да будемо ватреног духа, да их се не плашимо, али исто тако да се увек сећамо да у сваком човеку обитава Бог, и да у сваком човеку може бити јагње Божије и да се сваком човеку можемо поклонити као Јован ономе који долази да узме грех света за живот света, као што се Јован поклонио Христу тако да и ми видимо да је сваки човек Боголико биће“ – истакао је Владика Григорије.
Преосвећени Владика Григорије казао је да по благослову Владике Димитрија и по благослову Божијем на дан рођења Светог Јована Крститеља у дубровачком храму Светог Преображења имамо и рођење нових службеника Божијих, за службу Божију, за наставак пута Јовановог.
„Наш отац Мирослав треба да постане свештеник, да стоји крај олтара Божијег, да стоји пред престолом његове славе овде на земљи, да би смо ми и он заједно молитвама Светог Јована и свих светих дошли пред онај чудесни и вечни престо Свете Тројице. Данас за ђакона рукополажемо Ненада Живковића. Он ће бити ђакон, а врло брзо на Петровдан и свештеник у Немачкој, у граду Аузбургу. Ту је данас са нама и његова супруга која је Немица, она на жалост још увек не разуме шта ми то причамо ал има велико срце и велику душу, а овај човек који пева (дете које се чује у цркви) је његов син Дамјан. Ред је да подсетимо наше будуће службенике на службу Божију. Овим речима Светог Амвросија обраћамо се Мирославу и Ненаду са жељом да се ове речи дубоко укорене у њиховим срцима“ – рекао је Владика Григорије и подсетио на текст Светог Амвросија Миланског који много добро подсећа једним делом на то шта би хришћани а поготово свештеници требали да пазе и на шта да обрате пажњу ако хоће да буду у Служби Божијој:
„Држимо се с тога чедности и онога што читав живот наш украшава – скромност. Јер није безначајно у свакој ствари чувати веру и поштовати поредак из чега истински исијава оно што се доличним назива а што је са часним повезано тако да се одвојити не може. Јер оно што је долично то је и часно. А оно што је часно то је и долично. То је разлика више у речи него у самој вредности ствари. Разумемо да између њих има разлике али се она не може лако објаснити.
У покушају да дочарамо разлику међу њима можемо да кажемо да се часно може упоредити са добрим здрављем и крепкошћу тела, а долично са љупкошћу и лепотом његовом. Као што лепота наизглед превазилази значај крепкости и здравља а без њих не може постојати нити се на било који начин од њих одвојити, јер уколико здравље није добро не може бити лепоте – тако исто и оно што је часно у себи садржи оно што је долично, које без њега не може напредовати ни постојати.
Оно што је часно – часно је, дакле, као здравље у сваком нашем делу и поступку, а оно што је прилично је као лепота која се са тиме измешта и може се разликовати само у мишљењу.
Уколико долично наизглед у нечему превасходи ипак му је корен оно што је часно. Цвет без њега вене а на њему процветава. Шта је дакле часно ако не оно што од срамног као од смрсти бежи?! И шта је нечасно ако не оно што доноси пустош и смрт?! Уколико је снажна основа часног – прилично цвета као цвет чији је корен здрав, а уколико је корен наших намера искварен – ништа не цвета.
Ово је у нашим писмима другачије објашњено, каже наиме Давид: „Господ се зацари и у лепоту се обуче“. А апостол каже да ходимо поштено, да ходимо часно, као по дану.
Кад Грци кажу „ЕСХИМОНОС“ то значи лепо обучен, лепе спољашности. Бог дакле стварајући првога човека обликовао га је лепом спољашности. Добар распоред удова створивши му и давши му најбољи изглед. Није му још био дао опроштај грехова јер пошто га је обновио духом и удахнуо му благодат дошавши у обличју слуге човечијег рода узе на себе достојанство човековог искупљења. Исто је рекао пророк: „Господ се зацари, у лепоту се обуче“. И поново је рекао: „Теби приличи песма Боже на Сиону“.
Што хоће рећи: „Часно је Тебе бојати се, Тебе љубити, Теби се молити, Тебе поштовати“.
Наиме написано је „А све нека бива благообразно и уредно“. Него ми се можемо бојати људи, љубити и молити и чествовати, песма међутим је само усмерена Богу. Ми Богу приносимо оно што сматрамо да је приличније од свега осталог“.
То је браћо и сестре његова порука и наша порука вама Хришћанима данас у овај свети и светли дан и порука новим свештенослужитељима: Да певамо и славимо Бога“ – нагласио је Владика Григорије и на крају испричао:
„Кад сам срео једног Епископа из Африке. Питао сам га какви су ти људи тамо у Африци, ти црнци којима је он Епископ. А он је дуго времена био монах на Светој Гори. Каже: „То су много добри људи. Чак су бољи и од Светогорских монаха“. Упитах га ја на основу чега то тако суди? А он каже: „Не постоји код тих људи ни једна песма, ни једна игра, која није усмерена Богу“.
Тако свака наша песма и свака наша служба кад смо свештенослужитељи и кад смо Хришћани треба да буде усмерена Богу. Амин, Боже дај“ – завршио је своју празничну беседу Епископ диселдорфско-немачки Григорије.
