Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.
Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.
Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.
Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.
Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.
Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.
Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.
Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.
Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.
Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.
