"Монах је од свих удаљен, и са свима у јединству"
Увод
Светогорско бдење, ходање усамљеном стазом, Пасха, Свето Причешће, покајни плач, предах после подвига, присуство Пресвете Богородице, дан погребења, блискост са смрћу, са земљом, доживљај да човек као семе скрива у себи силу, која експлодира и развија се, онда када крену да га утамниче уз претњу потпуног уништења. Разарање пропадљивости, кидање уза, укидање граница, слободни пролазак – «ући ће и изићи ће и пашу ће наћи»2 - уравнотеженост у слободи, ненападност из презасићености, велика одбрана одбацивањем оружја, живот изнад смрти, постојање самог вечног живота и пре смрти, у животу у телу. Истинско заједништво у самоћи, огњенообразна активност у тиховању, свете тајне вапаја, које се одвијају у ћутању. Истински брак кроз девственост и предавања свега Богу.
Светлост невечерња тросунчаног блистања. Светитељи, друга светила од незалазне светлости. Видиш их да се крећу и када мирују.
«Они напуштају незнање и злобу. Долазе у познање и врлину, и не успокојавају се тиме. Они превазилазе, ако је праведно рећи, границе познатих добара. Иду даље од познања и врлине, истине и добра. Тада душа доспева у починак; успокојава се неизрециво и незнано у наддоброј и надистинској постељи Божијој, у којој се савршава она надумна и надлогична тајна сједињења, у којој Бог постаје једно тело и један дух са Црквом, са душом, и душа са Богом. «Биће двоје једно тело3, а ја говорим о Христу и о Цркви»4. «Ко се сједини са Господом, један је дух са Њим»5. Пошто душа постане целовита, и пошто се сабере у себе и у Богу, не постоји више размишљање, које ју је у мислима раздељивало на многе делове, будући увенчана венцем првог и јединог и једног Логоса и Бога, у коме, као Творцу и Саздатељу свих бића, у непојмљивој простоти сви логоси бића целосно постоје и битују. Њему стремећи, премда се Он не налази изван ње, већ је сав потпуно у њој, и она једноставним, познаје логосе и узроке бића, док, пре но што беше заручена Логосу и Богу, она због њих беше потчињена рашчлањујућим методама. Сада спасоносно и складно њима бива одвођена Њему, Садржитељу и Саздатељу сваког логоса и сваког узрока» .
Ово су речи великог монаха и исповедника, које објављују покрет, ход и превазилажење свега – лошег и доброг – брачним загрљајем и поистовећењем са Богом Логосом, по благодати, а преко њега проналажењем, целовито и спасоносно, логоса свих бића.
Како и зашто се све ово дешава у монашком животу?
Дешава се, јер Неко жели и призива нас. Што не значи да смо ми монаси бољи, нити да нас Он више воли од других, већ да нам је дао дар. Зашто? Јер је тако зажелео: «Јер ко се супротставио вољи Његовој»? Који дар? Сачувао нас је за монашки живот. Задржао нас је за истински брак, растављањем од свега, и сједињењем, на другачији начин, са свим. Истинска блискост постиже се удаљавањем: «Монах је од свих удаљен, и са свима у јединству».
Да достигнеш до момента да све видиш добрима, светима. Да учествујеш у животу њиховом. Да познајеш оне који су непознати. Да живиш заједно са онима које ниси видео и нећеш видети. Да се твој живот не завршава, да се не завршава свадба твоја, сједињење са животом, са Христом. Да се овдашњи брак показује магловитом сликом брака.
Да се неожњени показује као ожењени, и да се ожењени, у брачну заједницу ступивши – без благослова Цркве – показује као неожењени, сâм, бесплодан, безнадежан. Будући да је хтео много, он нађе мало. Желео је сједињење, а нашао је додир. Желео је оно што је бескрајно, а веома брзо је дошао до краја.
«Онај ко ружи брак, умањује и славу девствености» . Онај ко доживљава девственост као истински брак, благодаћу Божијом, тај похваљује брак, потврђује да брак има смисао и охрабрује ожењене да имају трпљења, да истрајно носе крст свој, да би уз благослов Цркве стигли тамо куда брак води: «а ја вам говорим о Христу и Цркви».
Када девствени живот не би био брак, био би неприродно стање. Будући да је девственост брак, налазећи заједничарење у самоћи и преплављење живота у смрти, девственост је – и само тиме што постоји – одашиљач оптимизма, охрабрења читавом свету који «са чежњом иште још више, и непрестано уздише» .
При чину монашког пострига, монаху се најављује сва бескрајна Гетсиманија, Голгота, распеће, али, тога ради и васкрсење које га очекује, уколико истрајно поднесе «све туге и болове радостотворног живота по Богу».
Свети оци говоре брачно о односу душе са Богом, све докле човек у телу живи, да би описали коначно бестрашће у које је достигао. Говоре брачно о односу човека и Бога у Царству Небеском, тамо где не постоји могућност телесног брака. Помињу, дакле, најснажније и потпуно општење и сједињење на земљи – као што је сједињење женика и невесте – да би проговорили о ономе што је неизрециво, неописиво, о свецелосном сједињењу у божанском браку, који се дешава између душе и Логоса.
Сходнo томе, после Преображења, каже се да је лице Господње засјало «као сунце» , премда оно није засјало дословно као сунце, већ другачије и много више од сунца; но, будући да на земљи не постоји јача светлост, изобилна и непрекидна, од сунчеве светлости, зато Свето Писмо наводи тај пример.
Свети оци не говоре необуздано или бојажљиво о неком еросу у духовном животу, нејасно и контраверзно, као да се ради о сурогату плотског ероса, који по њима: «није истински ерос, него идол, или боље речено, пали истински ерос» .
Они говоре са влашћу и уверењем о еросу који је истински ерос, «снажан и неиздржљив, од Бога усађен у душу очишћену од сваке злобе» , који удостојава човека, не једног сходног додира и сједињења у једно тело са љубљеном личношћу (као што бива у телесном браку); нити једног додира, спољашњег посматрања и познања Господа (као што бива у површном духовном животу), већ дарује савршено сједињење (мешање) са Њим; верујући постаје једно тело и један дух са «првим и јединим и једним Логосом и Богом» .
«(У телесном браку) ће постати, каже, једно тело, али не и један дух, а ми, не да ћемо се само присајединити, већ ћемо се измешати са телом Христовим, причешћем божанског хлеба, и не да ћемо постати само једно тело, него и један дух» .
Тада и телесни брак задобија смисао у благослову и животу цркве; и духовни живот није површна сентименталност, већ успокојење, савршени починак и бескрајно распрострањење у Христу Исусу.
О телесном браку у Цркви
Телесни брак није достојан људске природе и ишчекивања: тј. да човек коначно постане једно тело са неким другим пропадљивим бићем и да они изроде друга пропадљива бића, сви осуђени – родитељи и деца – на смрт.
Створен од Бога и имајући у себи божански дах, човек има потребу за Њим, жели да живи заједно са Њим. Тада он има нормалан однос према себи самом, браћи својој и читавој творевини.
Живети једноставно са људима, имајући привремене, телесне и ограничене интересе, представља осуду; саживот без смисла, или здруживање пуно метежа и усамљености. Међутим, «човеку није добро да буде сам»17; човек жели заједнички живот са Богом.
Ева је створена слична човеку, «помоћник према њему»18, да би својим бићем и присуством подсећала на Бога и љубав Његову према Адаму.
Будући да су првостворени живели у послушању, благослову и љубави Божијој, примали су и пружали љубав. Када су сами себе упрљали у бунту самољубља, они су се изменили. Сада имамо Еву после непослушања и Адама после пада, и односе њихове подчињене мучном саживоту ропства и греха.
Оваплоћењем Логоса и обожењем природе коју је Он примио на себе, људима се даје могућност – мушкарцу и жени – да живе у Христу, свако лично, а саживот, тј. брак њихов, да буде осветљаван и управљан Њиме, пројављујући свети однос Христа и Цркве; да супружанство има смисао и трајање без краја.
О духовном браку у Цркви
Духовни брак и живот у Богу нису неки релативан и спољашњи додир са Богом. Господ даје Томи да Га види и да га опипа, али и допуњује: «Зато што си ме видео, поверовао си...»20.
Није значајно да у једном тренутку, једним делом свога бића (прстом или руком), опипаш један део Исусов (ране или ребра), већ да се свецело непознато биће твоје стално налази у читавом Христу, који је свуда и никуда.
Није Он тако мали, да би се, неизобразив и недокучив будући, затворио у чула и мисли твоје. Ни твоје истинско биће нема тако ништавне захтеве. Онај ко те је саздао зна шта у дубини тражиш, стога Он жели да узме душу твоју и учини је савршеном невестом Својом.
Он снисходи нашој слабости и показује се Томи, али не сакрива истину:
«Блажени који не видеше, а вероваше» . Ти «који не видеше» су они који виде целим бићем својим, које је читаво постало око. То су они који виде Живот по себи, читавим животом својим:
«Ви ћете ме видети, јер ја живим, и ви ћете живети» . Они имају унутрашње општење и прожимање живота. Они не живе за себе већ за Љубљеног, Који је први заволео нас и довео нас у постојање. Сам наш живот је пројава Његове љубави.
Савршена љубав је екстатична, приношење живота љубећег, за живот љубљеног. Павле, као «истински заљубљеник и вансебник» , не живљаше он, него Христос живљаше у њему . То целовито сједињење и стално мешање са једним Љубљеним, дарује ти истинску слободу. Када не живиш за себе, већ за Другога, тада проналазиш себе. Када живиш ради Љубљеног – «једног и јединог» – не раздељујеш се, већ се сједињујеш са свима другима.
У том браку нема ни сенке од зависти, премда сви имају истог Женика. (Не ради се о браку, већ о «свадбама Јагњетовим» .) Он се потпуно приноси свакоме, као да је тај једини на свету, и сав се, истовремено, даје свима. «Свакога од људи оноликом мером љубави љуби, коликом љуби и читаву васељену» . Њиме бивамо одвођени у Рај, у нову твар, у коју сви стајемо, и која у све нас стаје. Сваки верујући постаје по благодати сместилиште Несместивог, постаје Црква у малом, и возглављује целину.
Овај брак се никада не завршава нити застарева. Не укидати могућност разрастања, слободе, живота изнад смрти; нити те лишава нестворене благодати докле живиш у телу. («Већ је даровао» вернима «Царство будуће» ). Помаже нам да доживимо оно што је добро и пријатно, као и оно што је болно и страшно; да се покажемо победницима живота и смрти, осетљиви и неустрашиви: «Онај, пак, који такву љубав има, нити је могуће да се добрима овога живота понесе, нити да се невољама покуди» .
Монашки живот као непорочна брачна заједница
Господ «разраста и распрострањује душу у бескрајно и безмерно рашћење, све док она не постане непорочна и Њега достојна невеста» .
При распећу на крсту душа се шири, да би сместила у себе Несместивог. Плачем се скрушава, да би примила небесну утеху, која је доводи до Божанског брака: «Изгледа да је почетак плача искање обручења са Богом... а крај, пак, плача, у чистоти савршено брачно сједињење» .
Истински монах бива удостојен да са Господом «заједно леже, заједно устаје, да Њиме заслађује и весели срце своје... утехом Духа Светога... постајући достојан удела светих и преподобних Отаца наших: Антонија, Ефтимија, Саве и других са њима» .
У заједничком саживљењу и уз подршку светих који су претходили учиш да се бориш. Видиш како су се и они борили, како су се суочавали са непријатељем, како су живели са људским слабостима, како су се показали суровима према себи, како су се подвизавали и успех нису приписивали свом труду, већ благодати Божијој.
Уколико следиш животу и поукама светих, уколико се удостојиш унутрашњег смирења, да прихваташ друге («да ти се наноси неправда, а ти да је не наносиш»), да никога не одбацујеш, да свима опрашташ и да све имаш у срцу, да се свом снагом својом молиш за њих, независно од тога да ли те они повређују, да не можеш да повређујеш, да будеш неспособан за тако нешто. Да идеш за Господом на Голготу: «Човек рањен будући, носећи обличје слабости» . Да будеш рањен и да знаш да подносиш бол. Да ти је крст познат и пријемчив, као место и начин постојања.
Тада ће Господ свакако у неком тренутку доћи, на начин на који Он зна. Пронаћи ће те, додирнуће твоју напаћену главу («дохвати се губавог» ). Проговориће ти. Ући ће у тебе као светлост, починак, рај. Упознаћеш Га, осетићеш Га, доживећеш страдање и васкрсење Његово.
Налазићеш се у икони Васкрсења, у Аду силаска. Та икона ће изражавати живот твој. Христос ће те стално вући за руку, изводиће те на светлост, слободу, на ход бескрајни, који је Он сам.
Тада разумеш речи Господње: «Није ли требало да Христос то претрпи, и уђе у славу своју?» . Требало је да Христос пострада и да изађе као Женик из гроба. Велика тајна!
Осећаш да је требало да пострадаш, да пропатиш, да умреш у земљи као семе, да би из тебе процветало нешто што не пролази.
Ја сам створен за нешто конкретно – говорио је неки монах – нешто неухватљиво и голим оком невидљиво, а истовремено отелотворено. Знам, верујем, живим то. Када се удаљујем од тога, све губим (и душевно и телесно); када се у томе налазим, пуштам корен, све налазим, здравље душе и тела: Иако сам сâм, у заједници сам са светима. Иако сам са многима, храним се са пречистог извора који ври у унутрашњости пустиње. Поштовање према томе најмањем и највећем остварује се мојим сталним изласком на отворено незаштићен; тиме што иштем да буде само воља Његова, свакога часа. Да то иштем, не само устима и гласом, већ читавим својим опхођењем у свако време.
И када иштеш да буде воља Његова, када је васцело биће твоје једна крвава молба, то се збива. Међутим, то што се збива не можеш да одредиш. Може се десити тако што ће се или догодити, или се неће догодити. Могуће је да, пре но што завршиш своју молбу, одговор дође. Могуће је, међутим, да годинама чекаш, да се исцрпиш, разочараш, завршиш, изгубиш се. И тада, када већ не будеш више ништа очекивао, ни ти, ни други, да Он сам дође, васкрсне те и узме те са Собом у нови ход. Тада схваташ зашто је Он закаснио за тебе; како је, у ствари, био са тобом «у другом обличју» , и када није долазио, а ти си Га чекао.
Док сам боравио у својој келији – приповеда други монах – задеси ме нека неизрецива утеха. Дође заиста и «испуни дом у коме сеђах» . Узе ме и уздиже до места високог, тамо где друга клима, и друго сунце царује. Споља се ништа посебно није дешавало. Беше то сасвим унутрашња измена, која је захватала «сав састав, бубреге, срце» . Да нисам прошао ону тугу, да нисам имао такво стрпљење, да није прошло време које је прошло, не би могла да се деси ова измена деснице Вишњега. Благословена опробавања! Свети болни хируршки захвати, лекара душа и тела!
Како све функционише! Како ништа не бива неповезано и не пропада! Како благослови досежу дубље но што се надамо! Како горчине, болови и недоумице као дубоко рало ору поље душе наше! Како је природа, чудесног и са небеса происходећег спокојства, сасвим другачија од природе оног спокојства и задовољства, које може да нам пружи овоземаљска, пролазна срећа! Како нас поучава смирењу, учи љубави, измирује са другима! Како нас чини силнијима, како нас оснажава, и истовремено нас чини слабијима, лишенима трња и израслина, које би могле да повреде друге!
Живот Преподобних се осветио, ум се просветлио, дела руку и ума њиховог носе печат Благодати.
Манастири које су саградили, тропари које су написали, мелодије које су саставили, иконе које су живописали, типици које су установили, живот који су живели, љубав коју су изливали, слобода коју су даривали, присуство њихово које траје; све то сачињава један духовни свет, који вековечно зрачи лепотом небесном, и биваш удостојен да у њему живиш.
Та красота је дар самог Господа, чија слава Божанства постаде слава тела, но остаје невидљива за оне који не могу да виде оно што је ангелима невидљиво . Красота Господа, истинска и дивна, није нешто што је створено, нити је суштина Божија, већ је суштинско дејство (=енергија) и благодат природе, која нераздељиво зрачи из божанске суштине. Та красота Цркве није естетска категорија, већ духовни дар, који се не стиче васпитањем у уметности, већ потпуним учешћем и дугогодишњим животом у Цркви. Она се не ствара, не компонује се једноставним слагањем боја, појмова, звукова, облика и покрета. Она је једноставна и непатворена. Бива послата свише, од Оца светлости .
То је благодат и красота Богочовека, који оваплоћујући се у упрљану икону, човека, «кога у давнини сазда и са божанском красотом измеша» . Та красота није ништа друго до само спасење наше. Зато и појемо Пресветој Богородици: «Као красна, Краснога зачела јеси, поново нас узводећи сада у красоту нашу, у првобитно подобије, Кћери свебеспрекорна» .
Човек грехом губи вишње достојанство и моли се Господу: «Покајања красотом смирену душу моју просвети»43. Пошто сазри у покајању и достигне до очишћења, прима свечисти загрљај од Господа, који читаво биће вернога испуњава красотом, славом и светлошћу нествореном.
«Сав ме обујима, и свог ме целива, целог себе мени недостојном даје, у љубав и красоту одевам се Његову, задовољством и насладом божанском преиспуњен.
Светлошћу се причешћујем, учествујем у слави, И блиста ми лице, као и мог Жељеног, Тела мог сви делови посташе светлоносни.
Од најлепших краснији тада постајем» .
Преплављен љубављу и красотом, Свети Симеон је постао обожени песник и зрачи божанским умилењем. Скрушени монах не бива спољашњи посматрач, већ причасник красоте «Онога који је све и свја преукрасио». Заквашује се и напаја живот његов божанском лепотом. «све што има смирење, божански је лепо» .
Живећи у тој клими красоте и држећи заповести у топлоти божанске брижне љубави, испуњујеш се благодарношћу и не тражиш ништа друго. Он пак долази и тајанствено ти дарује нешто што превазилази искања и очекивања твоја, твоје биће бива преплављено: то је сам Господ: «Божији Логос који се једном за свагда родио по телу, увек се добровољно рађа по духу из човекољубља у онима који желе, и постаје новорођенче уобличавајући у њима врлине» .
Зачиње се у теби светлост ипостасна, која облистава ум. Улази у тебе мали квасац, који заквашује сво тесто . Зачињеш по благодати Христа као детенце: «Блажен је онај ко сагледа светлост света у себи уобличену, јер ће се тај, имајући Христа у себи као детенце (=), рачунати као мајка његова» .
Не говориш, не покрећеш се, не чиниш ништа неповезано са овим плодоношењем. Не чиниш нагле покрете. Не расправљаш се. Свима опрашташ. Не судиш никоме – немаш времена, расположења ни посланство за тако нешто – да не би побацио зачето детенце. То је радост монаха – која га не оставља самог, већ га сједињује са свима – јер је то «радост свему народу» .
«Од тада почиње да навире у теби радост. И патње су ти тада слађе од меда» . Монаху се даје нешто незнатно, што зна само Онај ко даје, и онај ко прима. Нешто што све претвара у благослов. Монах разуме и живи оно што је Господ казао Павлу: «Довољна ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена»51. Химна Павлова постаје химна монаха: «Зато ћу се најрадије хвалити немоћима својим, да се сила Христова усели у мене. Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер кад сам слаб, онда сам силан»52.
Остварило се преокретање режимске логике «у корист Христа». Апостол не да трпи слабости, него се хвали њима. Он не подноси искушења, него им се радује, «благоволи» у њима. Као пример истинског монаха, датог Богу, који:
«Умирући, живео је
Слаб будући, силан беше
Иако везан, он путем хођаше
И као сиромах, друге богаћаше
И све је поседовао, ништа немајући.
Свагда умирање Исусово на свом телу носећи Свагда живот Његов на себи објављујући» .
У монаштву стално сапостоје и саслужују опречности, састају се супротности. Из умирања рађа се живот, а из плача – радост. Манастир је, као врт, гробље мртвог семења, из кога цвета нови живот. Читава клима богослужења и бдења монаха, у појању и садржају химни, вапајни је плач и похвални поклич. Тако су те две ствари истинске и спојене – јецај бола и кликтај радости – паралишу те и уздижу у простор чудесног умилења, док ти утробу још увек потреса плачевно ридање. Осмељујеш се да идеш даље у славље (у Брачну одају, која је страдање Господње), јер те призива Он који зна слабост твоју. Истовремено знаш да тај твој поступак не рањава никога жалосног, или усамљеног, него је нада за све који чекају и још увек нису чули призив да уђу у радост Господара. Да ли си жалостан, или се радујеш? Да ли си сам, или си са свима? Уживаш ли благослов тиховања, или задовољство заједнице? Да ли помажеш другима, или биваш помогнут од свих? Да ли живиш на земљи, или на небу? Тада осећаш шта ти је дато монашким животом. Схваташ да си од утробе мајке своје обележен за овај брак. Обазирући се у прошлост, биваш уверен у Божије присуство у твом животу. Привукла те је нека непобедива љубав. Неко ти је затварао сва врата, а остављао само једна, која одводе Њему.
Прави монах је расцепљен, уништен и облистан муњом Божанства: сјединио се са Христом. Примио је нарав свог Женика. Постао је «беспочетан и бескрајан» по благодати. Види на невидљив и познаје на непознатљив начин. Бива привучен чежњом и измењује се божанским еросом. Греси његови сагоревају и са поигравањем срца велича два доласка Господња , који се сусретоше на једном месту.
Нити је први долазак прошао («Ево, ја сам с вама у све дане» ), нити је Други Долазак непознат (Господ ће доћи у светлости Свога Преображења). Све је присутно у личности Богочовека, који је Алфа и Омега живота и наше тајне.
Укинута је раздаљина простора и времена. Човек савршене љубави ««одсутан, говори и општи (=συναναστρέφεται) као присутан, не бивајући виђен ни од кога» .
Авва Исак као пример обоженог монаха
Пример обоженог монаха, ужареног љубављу Божијом, изливајућег без престанка милосрђе и лепоту Његову, јесте Авва Исак Сирин.
«Пођи за милосрђем, које када се у теби нађе, изображава ону свету лепоту којој си се уподобио»57.
Када Авва говори о љубави, еросу, наслади, красоти у духовном животу, изражава се на такав начин, налази се у таквом стању, прави такву климу, да ти је немогуће да помешаш све те свесвете и чедне ствари, са телесним и сентименталним догађајима и стањима. Не казавши ти да се речено не схвата плотски, ти то осећаш; намеће ти се. Он те је тако просејао и провео кроз такве океане, пресекао те је: да ти доживљаваш, прихваташ, поимаш. Он је толико бестрасан, смирен, снисходљив, да те растапа својом нежношћу и умилношћу. Али, сама та снисходљивост и свесно попуштање има такву непопустљивост и беспоговорну одсечност, да те буквално расеца, а да ти, ни споља ни изнутра, не пружаш никакав отпор.
То је нешто посебно, веома дубоко, веома тешко, да се не може подићи, али је и лако. Нешто веома чудно, што нема везе са тобом и, истовремено, најдубље блиско и пожељно. Осећаш да биваш привучен њему, и да њиме биваш гуран напред, на путеве одважности, који те одводе до твоје личне слободе, до остварења твоје «судбине». Активно ћутање, утешна реч, сједињујуће постојање, напајање васељене из дубине, сабрање свих и давање слободе истом енергијом, подстреком и присуством. Понизи га – тиме му указујеш почаст. Укажи му почаст – тиме га понижаваш. «Труди се да јавно будеш презрен од свих људи» . То препоручује, то жели, то је постигао. Зато је поштован од свих.
Миомирис живота на живот који се шири из бића и речи његове, опија те. Исти миомирис врши хируршку интервенцију. Одсеца карцином. И када дођеш себи, пробудивши се после захвата, иста љубав, етос и поглед Авве, као лек и храна, лечи те, снажи и куражи да наставиш даље, дарује ти просвећење и уверава те да будеш благодаран за то што ти се десило, за то што си упознао Авву, што се он, без позива, умешао у живот твој – али безгласно позван твојом дубоком жеђи. Расекао те је – тако изгледа споља. Оперисао те је – заиста је то тако. Даровао ти живот, истрајност, здравље, које никада ниси за себе очекивао. Он је изнад примедби: Нити даје површне примедбе несреће света; нити га се примедбе света дотичу, нити имају утицаја на њега.
Као што сунце са велике даљине одржава творевину у животу, и до њега не досежу буре атмосферских промена, тако и Авва, будући далеко, присутан је, доброчинитељ према свима, не тражи плату, не очекује да му се каже «хвала». Он живи сам за Једнога. Храни се Њиме који «испуњава све живо благовољењем» . Он бесплатно храни свако биће, које очекује оживотворавајућу брижну љубав, не заблуђујуће сентименталности, или дејства мржње под изговором побожности.
Авва Исак – велики благослов, океан бескрајан и дубок, који одводи у далеке земље. Отворено море, које ти дарује свечисти ваздух оживотворавајући ти утробу. Пучина љубави, на којој непрестано дува ветар милосрђа и одводи те без напора «до острва, са оне стране света, тамо где се налазе Отац и Син и Свети Дух» .
Када га једном упознаш, када паднеш под његову привлачност, када будеш опијен музиком његовом, не можеш да се разрешиш од слободе коју ти дарује. Некада ћеш га заборавити. Оставићеш га и отићи из близине његове. Он је јако вино, не можеш да га издржиш задуго. Прошетаћеш другим пределима. Упознаћеш друге људе, разговараћеш са њима. Авва те пушта слободног за тако нешто. Он познаје природу твоју. Он има сазнање где се налази, како је стигао дотле, ко му је то даровао, а који је твој ниво, његова тежина је толика, колика је твоја издржљивост.
Када се, међутим, с временом деси – а десиће се свакако - да прођеш кроз област где Авва има врт, привућиће те мирис дрвећа, миомирис зрелих плодова, песме неких птица. Једноставно и природно ћеш прићи Авви, као што прилазиш толиком броју других људи. Али, чим будеш пао у загрљај бескрајне и несагледиве љубави његове, одједном ћеш заборавити све. Свако претходно знање бива прогутано. Сва светла се гасе, премда остају упаљена, будући да су се излиле бујице нествореног блистања и безметежне красоте, која побеђује сваку чежњу. Као да га по први пут чујеш. Узбуђује те, изводи те из тебе самог, чини да плачеш, да се стидиш свог живота, да се гадиш свог бића и онога што си чинио. Да будеш преплављен благодарношћу према Господу и Богу свом. Да све волиш, да си свима благодаран, да их поштујеш, да их сматраш светима, да се молиш за њихов напредак, да будеш миран, јер се сви налазе у љубави Божијој. А ти да имаш светлост, отворени прозор, за неисцрпне реке светлоизливања.
Да имаш неког Авву, који ти је растурио биће, излудео те, уразумио те, поробио те, ослободио те. Показао ти мало свог света, свог бића, свог раја, тајног, затвореног и безграничног. Открио ти је на други начин познате ствари. Укинуо ти је смрт, сломио баријере. Држи те за руку. Слободан си, заиста предат Духу који «нити почиње, нити се завршава» . Узнемирује те и смирава, као нико други. Осветљује ти оно што је тамно. Његова светлост сеже даље од твојих питања. Радост и изненађење твоје се не завршавају док си у његовој близини. И интензитет се завршава у неинтензитету. Изненађење престаје да буде изненађење, да има ма који елеменат неочекиваног. Непредвидиво постаје устаљено, обично. «Све се испуни светлошћу» непрестано навирућом, вртоглаво покретљивом и неузнемирено блиставом: тајфун светлости у вечноживом мировању.
Све стоји непокретно и вртоглаво се креће ка неком бескрајном крају, који је такође и беспочетни почетак «свему потпора, началствујућа и усавршитељна и одржавајућа, заштита и дом».
Са јелинског превео Д. Ристић
Текст у PDF формату можете да прочитате ОВДЕ
Извор: Видослов
