Type Here to Get Search Results !

Јеромонах Јов (Гумеров): Да ли је Марија Магдалина била грешница?


Света равноапостолна Марија Магдалина је била пореклом из галилејског града Магдале (племе Исахарово), који се налазио на западној обали Генезаретског језера, у близини Капернаума. Њу спомињу сва четири јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (Лк. 8: 2), она се придружила оним благочестивим женама, које су свуда пратиле Господа за време Његовог овоземаљског живота и служиле Му својим имањем. Она је била сведок крсног страдања Спаситеља и присуствовала је погребенију Господњем.


У цик зоре после суботе, она је с осталим благочестивим женама пошла на гроб Исуса Христа, како би помазала Његово тело миром. Стога их Црква назива женама мироносицама. Прво је њима анђео открио да је Господ васкрсао (Мк. 16: 1–8). Због велике преданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу, она се удостојила да прва угледа васкрслог Спаситеља. Он јој је поручио да извести апостоле о Свом васкрсењу. Света Марија Магдалина је за апостоле била благовесница. О томе се пева у стихири Пасхе (које је сачинио Преподобни Јован Дамаскин):

«Приђите благовеснице, и Сиону реците: Прими од нас радост благовешћа, Васкрсења Христовог, весели се, ликуј и радуј се Јерусалиме, видевши Цара Христа где излази из гроба као женик.»

У Новом Завету нема ни једне речи да је Марија Магдалина била грешница. Такво мишљење се укоренило искључиво у западној култури. Главна етапа формирања таквог мишљења је поистовећивање Марије Магдалине са женом, која је помазала ноге Христу у дому Симона фарисеја (Лк. 7: 36–50). Јеванђељски текст не пружа никакву основу за такве тврдње. Господ је опростио грехе тој жени, рекавши: «Вера твоја спасла те је; иди у миру» (Лк. 7: 50). Притом се нигде не спомиње истеривање злих духова. Ако је то Спаситељ раније учинио, зашто јој онда тада нису били опроштени и сви греси? Одмах после тога јеванђелист Лука у осмом поглављу приповеда о благочестивим женама, које су служиле Господу. Марија Магдалина се ту спомиње уз опис «из које је изишло седам демона», који недвосмислено показује да се о њој говори по први пут.

Завршетак обликовања ове произвољне и погрешне тврдње о Светој Марији Магдалини, као бившој грешници, представља књига италијанског фратра доминиканца, надбискупа Ђенове Јакова од Варагина (Jacobus da Varagine), «Златна легенда» («Legenda Aurea»), написана 1260. године. Тај зборник легенди и житија светих, послужио је као извор надахнућа за сликаре и писце. Аутор зборника је поистоветио Марију Магдалину са Маријом, сестром праведног Лазара и Марте. Он пише да су се њихови родитељи звали Сирус и Евхарија и да су били пореклом од царске лозе. Њихови потомци су наследили велико богатство. Марија је добила Магдалу, Лазар четврт Јерусалима, а Марта Витанију. Није тешко увидети да је ова прича настала под великим утицајем феудалних односа у западној средњовековној Европи, те да је све то наивно пројектовано на древну Палестину.

Надбискуп наставља своју легенду и тврди да је Марија бродом допловила до Масилије (Марсеља) и тамо проповедала мађу незнабошцима. Потом се удаљила у пустињу, где није било хране и воде, али где је она добијала окрепљење са небеса. Тамо је провела 30 година. «Томе је био сведок, неки свештеник, који се поселио недалеко од ње. Он се упознаје са Маријом Магдалином, која му говори да ће се ускоро упокојити и моли га да вест о томе пренесе Блаженом Максимину. Пошто се сусреће са Блаженим Максимином у одређени дан и прима од њега последње причешће, Марија умире. Максимин је сахрањује и налаже да и њега, након што се упокоји, сахране уз светицу. Као извор своје приче, надбискуп Јаков нам представља “неки трактат” Јосифа Флавија и “књигу самог Максимина”. Није јасно о каквим је делима реч» (Нарусевич И.В. Житије Марије Магдалине у «Златној легенди» Јакова Ворагинског).

Лако је приметити да се ради о више помешаних прича: легендарног житија Марије Магдалине и прилагођеног житија Преподобне Марије Египатске († око 522). Ово стапање личности – свете благовеснице и покајане блуднице, која је постала велики пустињак, – из «Златне легенде» преноси се на западноевропску уметност и постаје стална појава. Тако, око 1310. године, Ђото ди Бондоне са ученицима осликава капелу Марије Магдалине у доњој цркви Фрање Асишког. На зиду изнда улаза у капелу, приказана је сцена, која је директно преузета из житија преподобне Марије Египатске, – «Марија Магдалина прима одежду од испосника Зосиме». Дрвена скулптура, преливена бронзом, коју је израдио Донатело 1445. године, изражајно приказује испосницу изнурену својим великим подвигом. Њено тело је прекривено ритама. Ово ремек-дело нема никакве везе са реалним историјским изгледом Свете Марије Магдалине. Опет видимо да су две светице помешане. Постепено настаје обимна галерија слика на тему «Покајана Марија Магдалина». Довољно је присетити се познатих сликара и вајара као што су: Тицијан (1477–1576), Ел Греко (1541–1614), Каравађо (1573–1610), Гвидо Рени (1575–1642), Хорације Ђентилески (1563–1639), Симон Вуе (1590–1649), Хозе де Рибера (1591–1652), Жорж де Латур (1593–1652), Франческо Ајез (1791–1882), Педро де Мена (1628–1688), Антонио Канова (1757–1822) и других.

Православна Црква се у приповедању о животу Свете равноапостолне Марије Магдалине строго придржава јеванђеља и веродостојног црквеног предања. Марија је проповедала Јеванђеље у Риму. Неки научници претпостављају да апостол Павле у својој Посланици Римљанима, има у виду Свету Марију Магдалину: «Поздравите Марију, која се много трудила за нас» (Рим. 16: 6).

У последњим годинама свог живота она је помагала апостолу Јовану Богослову да проповеда Јеванђеље у Ефесу. Тамо се упокојила. За време византијског цара Лава Мудрог, њене мошти су 886. године пренесене из Ефеса у Константинопољ. Ову светицу прослављамо 22. јула / 4. августа и у недељи жена мироносица.



Рубрика