„Будимо човечни!. Од тога зависи хармонија међу људима, религијама, нацијама, народима… То је императив разума!“, каже владика Милешевске епархије, господин Атанасије.
На овим просторима скоро нико неће спорити чињеницу да је Пријепоље верски и етнички најтолерантнија средина и да може послужити као светао пример свим општинама у Санџаку (Рашкој области, прим. модератора). Свест овдашњих грађана о заједничком животу припадника различитих религија и нација, више пута је кроз ближу и даљу историју била изложена искушењима, углавном наметнутим са стране, али никада није пољуљана вера у суживот. Чак и онда када се све око Пријепоља рушило, када се једна држава распадала у крви и када су постојали покушаји да се тежиште сукоба пренесе на овај простор Тромеђе, који се сматра трусним, одржали су се мир и толеранција. Томе су сви дали свој допринос и верске заједнице и општинске структуре али су грађани били онај фактор „икс“ који је „преломио“ разумом, мудрошћу, миром, сабуром…
Примера да се брижљиво чувало достојанство и богатство заједничког живота је много као и оних који су с времена на време доводили до захлађивања односа, дистанце и удаљавања. Ипак, никад до сукоба.
„То сведочи да су били паметнији и мудрији од других. У име чега би се сукобљавали? Значи и да су Пријепољци човечни и духовно здрави а то треба неговати. Нису дали и не дају, да се овај простор расточи. Оно на чему се изграђује толеранција је здрав разум, схватање да све треба да буде у служби човека и нација и религија и наука и техника, све треба да служи човеку. “, сматра владика милешевски, господин Атанасије:
„Некада смо сложнији, некада мање. Ми не живимо у изолованом времену, оно има континуитет. Слога и разумевање зависе и од тога колико су нам други дозвољавали да изразимо оно што нам је у срцу, љубав једних према другима и колико се то косило са њиховим различитим интересима. Зато је важно сачувати човечност јер је то императив.“
Пријепоље је имало ту срећу да су на његовом челу углавном били председници општине који су имали осећаја за кризне тренутке. Знали су колико су међунационални односи важни, умели су да реагују на прави начин и онда када су камиони са добровољцима на путу ка босанским ратиштима острашћено пуцали у минарет шарамповске џамије и када је тадашњи председник, Љубиша Вуковић, сазвао хитну седницу Извршног одбора СО. Био је викенд и сви су се скупили у рекордном року, да се ситуација испита. Била је отмица у Штрпцима, са најтрагичнијим епилогом, низали се митинзи ултранационалистичких партија и у данашњим тренуцима када глобални проблеми од различитих облика екстремизма и појаве исламофобије притискају локалне заједнице, Пријепоље одолева и тим изазовима и односима.
ТОЛЕРАНЦИЈА ЈЕ ПРОДУКТ МЕНТАЛИТЕТА
Данас се само поставља питање колико су ти односи искрени, ослобођени предрасуда и живе ли у Пријепољу припадници различитих вера и нација, једни поред других или једни са другима.
„Искрени су ти односи“ сматра хаџија, доктор исламских наука, Надир Дацић, директор женске Медресе у Пријепољу и дугогодишњи имам главне џамије.
„Јер да је обратно, не би, сигурно, овако дуго могли трајати и опстајати. Они су наслеђени и укорењени у менталитету Пријепољаца обе религије, каже Дацић:
„Зрела религиозност је уско повезана са високим степеном толеранције. Верско сазревање води ка високим моралним стандардима и усвајању универзалних вредности. Међутим, сматрам да је неоспорна толеранција овдашњег становништва продукт њиховог менталитета“.
У Пријепољу се, по мишљењу др Надира Дацића, десио парадокс. Он сматра да је у срединама где је структура становништва приближно иста, прилично „клизав“ терен за међунационалне односе, јер припадници једне религије настоје да остваре превагу над другим:
„У Пријепољу тај однос, скоро пола – пола, није пореметио односе. Ја нисам одавде али прилично сам, за 27 година, упознао Пријепоље и његове грађане, и једне и друге. Генерално, Пријепољци су питоми, мирољубиви, отворени, срдачни, толерантни, за разлику од људи из етнички чисто муслиманске средине из које сам ја дошао где је менталитет народа сасвим другачији“ каже Надир Дацић, наводећи да је „непознавање другог и другачијег углавном разлог за многе верске, етничке и националне проблеме чак и у оквиру исте етничке заједнице“
На питање живе ли Пријепољци једни поред других или једни са другима он одговара одречно:
„Не, не мислим да живе једни поред других. Овде се људи знају, друже се, мешају, обилазе и посећују иду једни другима на славе, крштења, сунете, свадбе и тога треба да је што више. Више се плашим глобализације која потискује традицију и дружење тако да се људи генерално, све више отуђују и од свог народа и од своје религије губећи жељу да упознају друго и другачије“.
„Кроз историју Пријепоља се срећемо са ситуацијом да су, рецимо, крајем 19. века три богомоље различитих конфесија, католичку, цркву Светог Василија Острошког и Махмут бегову џамију, градили исти мајстори. Срби, православци, који су у том периоду били врсни грађевинари и каменоресци. Могу навести пример да је први новчани прилог за обнову велике џамије 2003. године стигао од Пријепољке, Српкиње али су и обнову цркве у граду помагали муслимани“.
СТВОРЕНИ СМО РАЗЛИЧИТИ ДА БИ СМО СЕ УПОЗНАВАЛИ
„Позвао бих се на ајет из Кур’ана у ком се каже да нас је Алах створио различитима да би смо се међусобно упознавали. Дакле вера од нас тражи међусобно упознавање. Оно је пожељно и лепо јер што више знамо једни о другима мање ће бити сукоба, неразумевања и трзавица које растерују страх од другачијег и непознатог.
И према мишљењу владике Атанасија вера може да помогне да ти односи буду још бољи, јер, како каже, увек може боље. А излаз, каже, нуди Христова наука:
„Она заповеда: „Љуби Бога и све што је од Њега и љуби ближег свог као себе сама“, мислећи тиме и на комшију. Па куд ћете наћи већу толеранцију која иде дотле да за ближњега и живот полажемо. Христова љубав је као сунце, можеш на њој да се огрејеш, али и да се сакријеш. На човеку је да бира боље. Мислим да смо ми, верски службеници значајнији и одговорнији фактор од свих осталих и да имамо највећи потенцијал. Ми православни Срби треба да унесемо оно што је у нама најбоље и допринесемо и себи и свом суседу и овом простору“ .
Владика Милешевске епархије, такође сматра да су међунационални и верски односи у Пријепољу добри.
„Јако су добри а видим да је тако било и у блиској и даљој прошлости. То треба чувати и апеловао бих, посебно, на педагоге и просветне раднике да раде на томе. Императив над императивом је створити човека. Важније је, верујте, стварати људе него градити храмове. Наш патријарх Павле је говорио: „Будимо људи“. Сва мудрост живота је у овој једноставној реченици. То је императив разума, више него срца. Знао је да само од тога зависи хармонија међу људима, религијама, нацијама, народима… У човеку је та тачка сусрета, не у храму. Спас човечанства је у неговању тих етичких вредности. Политичари ће наћи увек нешто прече, али ово је основа јер од етичког поимања зависи наш приступ свему и породици и суседу и историји и науци“.
Он потенцира да је неопходно међурелигијске, међунационалне и етничке односе третирати разумом:
„Треба имати на уму да сви ми на овим просторима, целом региону, заједнички уређујемо заједнички живот. Тако и треба, без обзира на све различитости и сличности. Што више будемо сложни, то је боље за нас, имаћемо складније и хармоничније односе и живот. Просперираћемо. Наравно, и они изван ових простора, ближим и даљим, нису небитни јер живимо у јединственом свету. Не уређујемо наш живот само данас. То се тражило од нас кроз историју а посебно нам је важно за будућност. Некад смо били успешнији мање, некад више. Паметно је и човечно да свако у тај процес унесе оно најбоље што поседује у свом срцу, својој вери, својој нацији“.
„Ако тако приступимо, а требало би“, сматра милешевски владика, „онда би наш заједнички живот и Срби и муслимани изградили на етичким, моралним принципима. Они су најбитнији и они нас највише чине заједничким, јер све што није човечно оно је против и Срба и муслимана. Можете ли замислити шта би било да је Хитлер свој потенцијал и ресурсе Немачке усмерио у човечно дело? Како би све изгледало другачије у свету. Е кад се изгубе и замуте ови етички принципи долази до сукоба. И није битно ко их замути, сви испаштају“.
Мемнуна Цмиљановић
*Текст је део истраживачког рада у оквиру пројекта „Одговор заједнице – аспекти разумевања, сузбијања и превенције насилног екстремизма и радикализације“, који реализује Академска иницијатива „Форум 10“ уз подршку Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Извор: Епархија милешевска
