Импресивно је задржати поглед на сваком углу слова Јеванђеља. Порука Јеванђеља није једнодимензионална и не може се применити искључиво само на један контекст, па чак ни на само један век живљења. Добро је читати критички, али још боље је читати отвореног срца. Онда почиње жуборење Другог да се емитује у твојој свести. Увиђаш начине како Сам Бог размишља. Ако ти каже. Ако можеш. Без великих очекивања и големе имагинације.
Данас бих се задржао на анализи Христовог прања ногу ученицима. Неки аутори преводе тај чин као исказ љубави какав је већ постојао код Јевреја. Сада треба ући у суштину тог геста. Данас је људима тешко и руковати се. Погледати један другог. Јавити се један другом. Ако сусрета и има – недостаје дубина. Људи се не осећају. Ако се и осећају – често се не разумеју. Дакле, проблем је увек исти: љубав и однос. Само где има љубави може бити односа. Да ли је сваки не-однос губитак љубави? Не, јер се негде сусрет једноставно није догодио, па тиме ни могућност за однос. Да ли је сваки однос производ благодатног уплива? Не, јер неки се могу волети и без љубави према Богу.
Вратимо се Христовом гесту. У њему можемо сагледавати колико ми не чинимо способним себе ни за минимално. У данашње време, у ери овакве културе и менталитета, такав гест би се сматрао за подсмех. Свештеницима би, рецимо, било испод части да перу ноге својим верницима или један другоме. Наравно, само правимо хипотетичко поређење. Не мора нужно неки стари јудејски обичај да преживи у неком другом веку и свету где више нема места макар за сећање. У време оно саблазан је остала на нивоу да Бог уопште може постати човек. Идемо даље. Христос не исказује љубав само у овоме чину. Он то чини свим Својим свештенодејствима од тренутка Оваплоћења до Вазнесења, и не престаје да чудодејствује и благодатно изненађује од централне тачке Литургије до данашњих дана. Није, дакле, ниједан акт или чудо претежније јер се у свим огледа деловање Тројице. Зато би било неумесно, примера ради, истицати важност прања ногу од Тајне Вечере. Имају исту тежину. Као што рече један егзегета: „Свуда где се Исус креће – тамо је Црква!“.
Занимљива је реакција апостола Петра. Кад мало боље погледамо, он се свуда нешто буни. За све има неки коментар или „бољи предлог“. Није то нужно од његове дрскости или незнања, мада ово друго не треба превидети, јер ученик Петар и апостол Петар немају исти ниво богопознања. Пре ми се чини да од његове безазлене присности коју осећа према Христу тако смело говори, приговара или даје сугестије. А видимо да га сваки пут Христос „поклопи“ другом аргументацијом која не одговара курсу размишљања које у том моменту има ученик Петар. У светлости његовог противљења да му Христос опере ноге, можемо видети реакцију свакога од нас. Срамота доминира. Осећање недостојности. Отимање од Христа пред величином сопствене обнажености. Можда пре жеља да ми оперемо ноге Христу као она које је сузама својим и косом опрала ноге Његове, или као што је, са друге стране, Јован Претеча желео да Христос пре њега крсти неголи он Њега. Али, гле парадокса: то није Божија воља!!!
Христос каже Петру: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Експлозиван моменат. Чудне речи. И Петар се одмах саглашава. Ово је мистичан богослужбени моменат. Ево Цркве на делу! Бог Први показује иницијативу. Не чека да Њему дођу већ Он иде ка њима. Он први клечи. Први се савија и припрема воду и убрус. Нема асистента осим Оца и Духа. Кенозис, очишћење и одуховљење. Све три врлине Духа на једном месту у овом акту Богочовека. Логично би било наступити другачије, али Бог жели овако. Не демонстрира неку власт бахатог ауторитета, већ топлосрдачно, као када родитељ купа своју децу. Као да Христос жели да каже Петру и свима Петру налик: „Не опири се, пусти да Ја преузмем; не осећај се непријатно; не противи се због згрожености над собом!“. У суштини, одмах смо разоружани човекољубљем. Или прихваташ или не прихваташ. Нема трећег пута. Имати удела са Богом значи постати Му налик; облагодити себе прихватањем Његове љубави и еманацијом исте за друге око себе; једноставније речено: учествовати у Њему Самом. Ако сматрамо да наша воља, или наш грех (а није свака воља израз греха) немају „право“ да нас Бог „опслужује“, онда својој вољи и греху дајемо већу важност и стварност неголи Самом Богу. Наравно, треба да остане присутно осећање скромности да се од охолости не би Бог претварао у дежурног конобара а Црква кафаном разбојничком.
Дакле, и пре него што смо приступили Путиру, а приближи смо се прљави, неочишћени, Он је Тај који нас удостојава, припрема и чисти. Себи посвећује. Ако смо недостојни – немамо удела са Њим. Ако нас не очисти – немамо пријатељство Његовог Духа. Ако смо Га примили а кажемо да нисмо достојни да имамо удела са Њим, онда Га одричемо; пљујемо на окушану реалност Његовог присуства; шутирамо посуду из које је хтео да нас опере.
Велике речи: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Зар је то мало? Прљав си по својој вољи, још те други купа? Бити удостојен додира? Не противити се чак и када би скромност хтела другачије? Не опирати се чак и када величина греха жели да сакрије величину Његове љубави? Треба ово искуство лагано апсорбовати и освестити. Удео са Богом значи постати Његовој нарави налик. Бити преплављен светлошћу у којој Он Сам живи. Нема уцене. Постоји предуслов само до оне границе докле се пита слобода. Уцена не пита слободу. Предуслов није исто што и уцена. Определити се може само онај ко је слободан. Уцењен не може да бира. Онај који позива – призива у веће остварење слободе од познате. Усисавање Другим уноси у вртлог где смер ветра не иде час на једну страну добра а час на другу страну зла, већ једино у недвосмерној усмерености ка Једино Добром. Не може се бити близу светлости а не постати светлост, као што се ниједна ствар не може видети ако није обасјана. Овде се очишћење и освећење преплићу. Оно што се чисти уједно постаје освећено. Овде можемо да се опростимо од морализма. Зато ни покајање не треба да паралише човека већ да га узноси у Стварност која превазилази не само недостатке већ и постојање свега знаног у целини своје најкрасније велелепности. Толико је узвишена Тајна Христове присности са нама. Удео са Њим. Ако је шта/ко очишћено – грех више нема постојање. Ако је шта/ко освећено – улази у вечно постојање. А Бог је отишао још даље од прања ногу, чак и од смрти на крсту. Умањио је Своје обличије изменивши се једном заувек у човека. Толико је велика Његова неизмењива љубав. И ово треба сагледавати…
Никола Ђоловић
Извор: Теологија.нет
