Занимљиво је знати да су сви храмови на Цетињу посвећени Рођењу Пресвете Богородице (црква Цетињског манастира, стара гробљанска црква коју називају и Влашка црква и црква на Старом цетињском гробљу – пред Капелицом), као да је и преслава или послужбица најстаријих цетињских породица Мали Госпођиндан.
Раније се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан славио као слава града Цетиња. Проф. Предраг Вукић и моја маленскост прије неку години поново смо покренули питање код надлежних у Престоници Цетиње да се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан прославља као слава града, али до сада то није наишло на њихово разумијевање.
У вријеме када је господар Зете Иван Црнојевић пренио сједиште Зетске митрополије у новоосновани Цетињски манастир, Цетињско поље се именовало као Подловћенски долац. Временом ће овај назив ишчезнути и замијениће га назив Цетињско поље, који ће као топоним опстати све до наших дана. Цетињско поље и Цетиње као некадашњи државни и духовни административни центар Црне Горе добило је име по ријеци Цетињи или Цетини која је у даљој старини протицала средином Цетињског поља.
Први помен Цетиња у архивским изворима налазимо у Историјском архиву Котора (Списи нотара, VII, 13), у документу из 1440, у коме се између осталог каже:
„Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује ….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора.“
По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења,тј. постанка Цетиња. Када и на који начин је дворац Црнојевића уништен, науци није познато. Једини документ о његовом изгледу је занимљива гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године.
Један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег храма Рођења Пресвете Богородице, у народу познате као „Влашка црква“., Јован-Јошо Иванишевић (син попа Филипа), секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, у народопису под насловом ,, Подловћенско Цетиње“ штампаном у часопису,, Јавор“ 1892.године пише о насељењу Цетиња (Подловћевског долца) прије доласка Ивана Црнојевића следеће:
,,Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV- ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети…
Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац ( како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима.
Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња. као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина.
Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну — ђе виде да је најзгодније мјесто — малену црквицу и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити — ако 6и умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе ; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима.
„Будете ли извршили моје аманете — обично Иван свршаваше савјетовање — бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа!“ — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица.
Синови их укопају на „Вељу Гомилу,“ ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на пВељу Гомилу,“ које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су „Цетињани“ били први насељеници Подловћенског доца.Становници из окола назваше ову црквицу „Влашка“ црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда.
Подловћенски долац, прозват је Цетињем по ријечици Цетињи, но пошто је она готово пресушила, и пошто је Иван-Бег- оградио манастир и дворац на увору речице Цетиња, па становници изокола и синови војводе Ивана не шћеше пошље зват Старовлашанима, но „ Цетињани,“ тако их називаху и доцнији досељеници на Цетиње, па доцније то име „Цетињани“ примише сви насељеници Подловћенског доца.“
Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова војводе Ивана Боројева ( који је био Србин са Златибора,из мјеста које се као топоним назива Стари Влах- као и читава област која се простире од Златибора до ријеке Ибар) и жене му Јелице (која је била Српкиња из мјеста Рача код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи (на Цетињу, Београду, Петровом селу у Шумадији, Мостару и Попову у Херцеговини), Ивановићи(на Цетињу и у Бјелицама), Вушуровићи (на Цетињу и у Бјелицама), Драгославићи( од њих Шабани на Љуботињу), Дапчевићи (са Врањине и из Мркојевића), Бошковићи(са Цетиња) и Мариновићи (у Грбљу, Котору и Трсту). Од Иванишевића воде поријекло: Иваниши у Будви, Иванчићи на Корчули, Радуловићи у Жупи Никшићкој, Радуловићи у Гацку и Попову у Херцеговини, Љепаве у Херцеговини, Мачуге у Херцеговини, Главати у Херцеговини и Перашиновићи у Кладову. Боројевића од којих је војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и Ужицама. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци.
Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић послије дугогодишњих научних истраживања у волуминозној студији „Стара Црна Гора“( Београд, 1926, ст.126), само потврђује писање Јована-Јоша Иванишевића из 1892.г, и закључује сљедећа: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна (као што смо показали)“
Као што пише Јован-Јошо Иванишевић црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата:
,,ХРАМ ОВИ РОЖДЕСТВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САГРАДИШЕ ДОЊОКРАЈЦИ ПРВИ ПУТ 1450. ГОДИНЕ – ПОСЉЕ ПРЕПРАВЉАЊЕГА ТРИ ПУТА ПОСЉЕДНИ ПУТ ПОДИГОШЕГА ОВАКО 1864. ГОДИНЕ“.
Данашњи облик храма Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве), датира из 1864. године. Те године је проширена и „изнова у клак ограђена“. Око цркве је била некропола са стећцима, који су том приликом уграђени у њене зидове. То је једнобродна црква, са звоником ,,на преслицу“, олтарском апсидом на истоку и порталом на западној страни. Ентеријер украшава диван иконостас, који је 1878. године урадио Василије Ђиновски, иконописац из Македоније, који је сликарску вјештину изучио у Русији
Храм Рођења Пресвете Богородице има свакако једну од најоригиналнијих ограда у свијету: око њене авлије је крајем 19. вијека подигнута симболична ограда од 1544 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у ратовима 1858 и 1876-1878. године. Када су, 1896. године Руси поклонили велику пошиљку од 30.000 пушака (острагуша, или московки), дошло се на оригиналну идеју да се потребна количина трофејних пушака издвоји и да се од њихових цијеви сагради ограда око Влашке цркве. Ова идеја је реализована 1897. године. Цијеви су распоређене у 98 поља, између исто толико стубова. У врхове цијеви, постављени су метални шиљци у виду копља.
У посљедњој деценији 19. вијека забрањено је сахрањивање испред ове цркве, како би се она претворила у својеврстан споменик културе. Гробље је нивелисано или конзервирано. Један број гробница је очуван, и то оних у којима су сахрањене значајне личности црногорске прошлости, као што су: митрополити Иларион Рогановић и Висарион Љубиша, ректор Богословије на Цетињу-протојереј Станко Ивановић, кнез Грујица Лопичић, Јован Павловић – први министар просвјете и црквених дјела, Илија Беара, директор Цетињске гимназије, командир Зрно Поповић, капетан Трипко Грубачић, ађутант књаза Данила Марко Ј. Бјеладиновић, Сула Радов Радуловић – народни мудрац и др.
Занимљиво је напоменути да су у храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27. октобра 1860. године вјенчани књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, кћерка катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, а да је поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара.
