Године 2012. као резултат дугог и озбиљног филолошког рада објављена је у Београду велика монографија под називом Саборно гробље у Сентандреји. Прошлост и натписи. Група филолога под вођством проф. Димитрија Е. Стефановића напорно је радила на рашчитавању натписа на старим српским гробовима на сентандрејском гробљу, тиме их очувавши од пропадања и заборава. Овај рад је укључивао и нефилолошке активности као што је претходна припрема старих споменика, њихово чишћење, често и буквално ископавање споменика утонулих у земљу током временa.
Исписник ових редова није био у прилици да учествује у овом подухвату, али су му колеге из Института за српски језик САНУ препричавале многе згоде и анегдоте. У овом раду превасходни циљ је био да се, макар у штампаном облику, сачува једно славно наслеђе, које полако нестаје. Још је почетком двадесетог века један рођени Сентандрејац Павле Софрић писао да треба чувати и очувати оно мало што је од српске сентандрејске прошлости преживело.
Поред натписа са сентандрејских споменика, у књизи су дате и фотографије споменика, црквени епитафи из сентандрејских богомоља, као и картографски прилози. Овај подухват, који је у себи повезао озбиљан физички рад, научно прегнуће и жељу да се у овом конкретном случају очува сећање на више од три века живота српског становништва из најсеверније српске насеобине која имаше „седам славних цркава“, првенствено је резултат дугогодишњег рада проф. др Димитрија Е. Стефановића. Његова Сентандреја, место његовог рођења и рођења његових предака, полако нестаје и данас поприма другачији изглед. Дух времена све мења, па се тако данас стара химна „Ми же Сентандрејци, славни всјего свјета и живили сполу [заједно] на многаја љета“, помиње само у контексту те славне прошлости. Од ње је нама данас остало да изналазимо и обликујемо нова културна значења нашег културног идентитета и колективног искуства, да уживамо у једном сегменту наше историје.
Али Сентандреја и прохујало време и њено гробље нису само предмет песничких слика или научне заинтересованости. Она је некоме и место рођења и место починка. Једном је, док су млади сарадници Института приљежно радили, стари професор Димитрије показао и на споменик који је током живота многих генерација припадао његовој породици и констатовао у вези с њим: „Надам се да ћете ме овде једном посетити.“
И та шала, која и није била само шала, сада када је проф. др Димитрије Е. Стефановић преминуо, пружа нам прилику да с љубављу препричавамо анегдоте, али и да га стварно „посетимо“ и отпратимо, пуни радосне туге, те да присуствујемо његовом опелу и сахрани.
Проф. др Димитрије Е. Стефановић рођен је 20. августа 1936. године у Будимпешти. Основну школу и гимназију завршио је у Сентандреји. Студирао је у Будимпешти на Реформаторској теолошкој академији као један од неколико ђака које је на студије слала Епархија Будимска. Након времена проведеног на овој академији уписао је Филолошки факултет у Београду, на коме је дипломирао, 1972. год. магистрирао, а 1977. докторирао. Као прави грађанин централне Европе, чије велике градове Беч, Будимпешту, Београд не повезује само лепи Дунав већ и култура која је под некадашњом аустороугарском царевином повезивала људе и мешала их, и проф. Димитрије је између ових градова проводио живот. Школску 1966/1967. годину провео је на студијама Универзитета у Бечу.
Када је сада већ давне 1969. године основан Старословенистички одсек у тадашњем Институту за српскохрватски језик САНУ, под руководством професора Димитрија Богдановића (касније академика), Димитрије Е. Стефановић је у њему запослен. Тада је и започета ексцерпција Мирослављевог јеванђеља ради израде речника старословенског језика српске редакције. Стекавши сва научна звања, проф. Стефановић је у овој установи радио до 2001. године. Током десетак година, до 1981, радио је и као предавач руског језика на Саобраћајном факултету у Београду, а од 1988. до 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду предавао је историју руског језика. На Богословском факултету у Београду предавао је црквенословенски језик, од 1992. до 1994. и од 1996. до 1997. године. Након тога био је лектор за српски језик на Филозофском факултету Универзитета у Будимпешти на Катедри за словенску филологију.
У проф. Стефановићу биле су складно спојене две основне професије, наиме професура праћена изврсним предагошким талентом, као и научни рад у Институту за српски језик САНУ. Професор Стефановић није био само човек своје професије. У Мађарској је основао мешовити хор „Свети Димитрије“, састављен углавном од студената мађарске и других националности. Овај хор је више пута гостовао и у Србији, па је било лепо гледати и слушати како на црквенословенском језику његови страни студенти поју музику наше културне традиције.
Ове године је у часопису Теолошки погледи (бр. 52/1, 2019) објављена анотирана персонална библиографија радова проф. др Димитрија Е. Стефановића. Увидом у ову библиографију сазнајемо да се професор Димитрије највише бавио објављивањем споменичке грађе, текстологијом и лексиком старог српског писаног наслеђа, пре свега црквенословенских апостолских текстова. Напоредо са овим текстовима, проф. Стефановић гајио је љубав према своме крају, његовом богатом наслеђу, објавио је низ текстова који се тичу културне историје и духовности Срба у Мађарској. Ово српско културно наслеђе проучавано је како средњовековно, тако и оно настало у контакту српске с мађарском културом.
Професора Стефановића сам познавао као млађи колега из Института. Његово опхођење према људима репрезентовало је стару мисао да хришћанин треба да буде достојанствен. У његовом случају та достојанственост се показивала у његовој великој пажњи при комуникацији с другима, ненаметљивости, а ипак и у чврстини изношења својих убеђења. Са сваким је био пажљив и спреман да помогне. Некада бих несвесно имао случајни порив када му се обраћам да га ословим с оче Димитрије, као да је његова аскетска фигура наликовала свештеничкој онако како замишљамо да би она требало да буде.
Увод и опис рукописа Матичиног апостола проф. Стефановић објавио је 1979. године заједно с Радмилом Ковачевић. Године 1989. Аустријска академија наука објавила је Шишатовачки апостол који је он приредио. Бавио се проучавањем Матичиног и Енинског апостола, анализирао је Призренски, Барањски као и Софијски рукопис Законика Цара Душана (заједно с Димитријем Богдановићем), ћирилске рукописе Универзитетске библиотеке у Будимпешти, Вараждински апостол из 1454. године, писао је о црквеном појању (заједно с академиком Димитријем Стефановићем). Заједно с Томиславом Јовановићем приредио је Венцловићев сентандрејски Буквар из 1717. Будући велики познавалац богослужбених књига и зачала проф. Димитрије умео је да слушаоца уведе у танане анализе богословске мисли, али то није радио често. Његов саговорник морао је да буде помало упоран јер је професор био скроман. Заиста, ако „не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мат. 18:3). Када сам га једном упитао која књига Светог Јеванђеља му је најдража, прво је дуго промислио, а онда рекао: „Јеванђеље по Јовану. Знате, када га читате ви некако осетите да је Јован био тамо… да је све лично доживео.“
При састављању његове библиографије био нам је од велике помоћи. Будући прецизан и акрибичан, ниједна сувишна тачка, а поготово погрешна информација није смела у њој да се нађе. Бринуо је да се у библиографији не убележи нешто што је могло да је лажно преувелича. И ту се види колико је стражио над собом. Тражио је да се неки чланци наведу као популарни, иако су сви, било да су намењени научној или широј јавности, поседовали научну тачност, методичност и акрибију, но, разлика је морала да буде начињена.
У популарним чланцима осветљавао је поједина места из српске културе на тлу Мађарске. Тако је писао и о Петру Римском, пароху Ћипровачке цркве и своме рођаку из 19. века. Писао је и о богослужбеним књигама из ловранске цркве и уопште о црквеном језику, о Атанасију Стојковићу, о патријарсима Арсенију III Чарнојевићу и Арсенију IV Шакабенти, епископу будимском Дионисију Поповићу, о јеромонаху Исидору Дамјановићу и др.
Срдачна и блага природа проф. Стефановића, те његово поштење и преданост раду остаће у најлепшој успомени свима који су га познавали.
Вјечна ти памјат.
Владимир Живановић
Извор: Теологија.нет
