Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија у оквиру односа у заједници.
У Пиреју у недељу, 20. октобра, у оквиру програма емисије ΕΝΟΡΙΑ εν δράσει (Парохија на делу), одржан је редак сусрет две веома важне особе – представника светске православне теологије, у „Парохијском архондарикију“ Благовештењске цркве.
Високопреосвећени митрополит Црногорско-приморски, г. Амфилохије Радовић и професор емеритус философије на Универзитету Пантеон и писац Христос Јанарас учествовали су у занимљивом разговору, који је обухватио различите проблеме. Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог.
Црква, истина и искуство
Први део разговора односио се на Цркву онако како се она чини нашим очима, са много проблема, али и наде.
Теме о којима се разговарало биле су мисија Цркве, Црква и религија, Црква као Христово тело.
Господин Јанарас је истакао да су та питања болна. Престали смо, нагласио је, да разликујемо Цркву од религије.
Религија је догађај који је усредсређен на појединца.
Бирам веру која има одређене обавезе, има морал, испуњавао га ја или не. Ствари су у религији изграђене на начин да заштитите его. Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија као однос у заједници.
За Цркву, Бог је тројична заједница личности, Оца, Сина и Светога Духа. Тајна истинског постојања је у дефиницији Бога из Светог писма, а то је „Бог је љубав“. То је Његов начин постојања.
Света Тројица је све, истакао је заузврат Митрополит црногорски. То је корен постојања, само постојање. Све што постоји у Њему налази подршку, опстанак, прави начин постојања.
А у Божанској литургији, у „Благословеном Царству …“ Црква заиста постоји као догађај, а не као идеологија, као религија.
То је Царство, а Црква је тело Христово. Црква позива све да постану удеоници Тајне.
Црква је позив на преображај кроз покајање, позив на промену живота. Отварање свог постојања искуству тајне Бога као Љубави.Христова величина је у Његовој жртви, у љубави без граница. Он даје Себе и непрестано преноси тајну Божанствене љубави у Цркву као своје тело и крв. Кроз Тело и Крв Христову повезујемо се са Богом и повезујемо се једни с другима. То је заједница вечности, тај сусрет са Христом.
А то је Тајна Цркве, наставио је Митрополит. И велико је Божје дело што ова Тајна опстаје и данас у свету. Упркос свим искушењима и прогонима Цркве, ова Тајна се дарује читавој Васељени.
Као што је господин Јанарас нагласио, наша Црква је живела свој најаутентичнији период, за време турске окупације, када није било где да се проповеда, само делима. И све је било дељење.
Да запалим свећу у кући, да умесим просфору, да постим, да освештам нешто, да одем на причешће што је био централни друштвени догађај. Све ово нису били извори зараде, то је очигледно. Дељење је чин, а не идеолошка одлука.
Велики је Божији благослов да смо чланови Тела Христовог, напоменуо је Митрополит црногорски. То је јединство засновано на самом постојању света и постојању Бога.
Саборност
Друга тема разговора била је о саборности као начину живота у Цркви.
Овакав начин живота је Богочовечански, нагласио је Високопреосвећени, понављајући речи свог старца, Светог Јустина Поповића. Христов начин живота је једини начин живота за човека.
Први пад Адама је порицање Божје речи која даје живот. То је обоготворавање створеног света (створеног постојања) без Бога и Његове речи.
Ствари су повезане, приметио је господин Јанарас. Када кажемо да је вера постала убеђење, учење одмах постаје разумско учење. Убеђење је засновано на доказима. Дакле, онда подучавање није педагогија, руковођење, већ испирање мозга.
Знање није само кад нешто разумем. Прво треба да се догоди просветљење, што онда значи да искуствено делим оно што знам.
То је разлика код западног човека- ако сам разумео онда постојим. То је друга култура. Ми смо то узели и покушали да применимо и у Православљу.
Сабор у Цркви био је некад израз очинства. Данас свештенике називамо очевима али духовно се не рађамо.
Због тога се одржавају сабори, који су општа сабрања више јерархије. Очинство значи рађање, оживљавање.
На сабор је једном дошао образовани пастир, свети Спиридон, узео је циглу и показао све, каже господин Јанарас. Јер светитељ је знао како треба рађати.
Како поново пронаћи те ствари и рећи такве ствари. И како да их потражимо као што би тражили да утолимо жеђ. Јер, до неког времена, епископи су били свесни тог очинства. Данас је сабор административно тело. Ствари су повезане. Када се истина не проповеда, него преноси, када знање није самопоуздање, већ просветљење, тада очинство може да обавља свој посао, сабор може да обавља свој посао.
Овај сукоб између знања и живота Цркве као стварног просветљења и преображаја, посебно је био присутан у 14. веку, у време светог Григорија Паламе, приметио је Митрополит црногорски.И у свом учењу, које је било учење Цркве, суочио се са учењем Запада.
Том приликом Митрополит је нагласио:
Комуникација са Богом није идеологија, али је од суштинског значаја. Бог се као сам живот даје и заједничари ( улази у однос ).
Саборност и примат
Дискусија се, затим, фокусирала на службу Првог међу једнакима у оквиру саборног постојања.
Служба Првогa у сабору је служба односа, приметио је господин Јанарас.
Током времена њему је поверено да буде гарант јединства. Да буде тамо и да служи јединству. Да свештенослужи јединство епископа.
Као пример једног таквог Првог (међу једнакима) Високопреосвећени је навео блаженог спомена српског патријарха Павла.
На сабрањима јерархије он није владао, већ је себе давао као жртву. Такав примат, то је право очинство.
У складу са тим, господин Јанарас се такође осврнуо на личност блаженог спомена Васељенског патријарха Димитрија.
Димитрије је остао упамћен као велики патријарх. Благослов и осмех свуда. Његово присуство је сламало кости.
Потребан нам је повратак у прва три века цркве, наставио је Митрополит црногорски, када је Црква била под прогоном. Црква је одувек имала дух мучеништва у себи.
И данас се опет ослања на ту жртву Господа, на Богочовечански начин постојања. То је једини вечни начин постојања за Цркву.
А ако данас Црква заиста жели бити Једна, Света, Саборна и Апостолска, пре свега треба да се ослободи етнофилетизма, људских тежњи и примата папског типа. Треба да се врати да буде онаква каква је била у прва три века. Истинска саборност је она коју имамо у Делима апостолским и у животу Цркве кроз векове. Примат у духу жртве, а не власти.
Закључак
Као закључак, г.Јанарас је навео цитат из књиге „Лавсаик“, који каже да је језик Цркве апокалиптичан онда када пројављује презривост . Језик који не робује само закону и ограничењима све спашава.
Дао је, такође, и личну изјаву о Митрополиту Амфилохију, примећујући емотивно да је у његовим очима овај старац прави сведок. Био је сведок догађаја на Косову и г.Јанарас му се захвалио што му је дао наду.
Његово Високопреосвештенство поменуо је и свог старца св.Јустина Поповића, који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, али највише је научио од једне бакице у подножју Партенона. Она га је подстакла да провери и напише 12 томова „Житија Светих“.
Ово је тајна Цркве, очинства и мајчинства у Цркви.
Превод са грчког:
Љиљана Поповић
Лектура:
Василије Ускоковић
