У Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу.
Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „
Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца?
Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“
„Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности:
„Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“
„Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“
Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен.
Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује.
Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2019.
