Манастир Завала је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и налази се на почетку завалске вале, с југозападне стране Попова Поља, под брдом Острогом.
Специфичност архитектонског рјешења манастирске цркве условљена је њеним положајем који одаје јасан утисак испосничког монашког пребивалишта. Споља храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније ријешена. Својом сјеверном страном црква је у пећини, док је већи дио брода и олтар у јужној страни веће стијене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, гдје се примјећују сталагмити и сталактити.
На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. „Град у Клисури“, тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена, са димензијама унутра 6.40х2.60м, висине рушевине око 7м, зидови 20 2.50; около има авлију 14х10м; испод куле је велика јама „Тамница“ или „Змајевица“, а у јами се види пећина; по народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бјежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у вријеме Морејског рата живјели Кадијевићи Срби, који данас живе у Метковићу). Црква завалска је из 13. вијека судећи по печату из 1271.г.
Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се још за првог хришћанског цара Константина, који је стигавши у Завалу, и видјевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм. Цар је оставио Богородичину икону на брду Петковица са намјером да му ту буде подигнута задужбина. Другога дана пак пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Икону су вратили на првобитно мјесто, али се чудесно премјештање њено понови и у наредна два дана, те цар увидје да му је сама икона показала мјесто подизања цркве.
Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи двије православне цркве из времена прије Западног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине), које су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као насљеђе и другдје у нашем Приморју и Далмацији. Овдје је некад било заједничко светиште древне јединствене Католичанске Православне Цркве (чије је коначно раздвајање дошло тек са 4. крсташким ратом, почетком 13. вијека), као и у недалеком Стону на Пељешцу (од Завале до мора је једва 12 км). У најновијим ископавањима испод саме цркве манастира Завале, приликом санације од земљотреса (2000-2002.г.) откривени су испод олтарског дијела старији темељи,вјероватно раније, можда и првобитне цркве.
Први писани помен манастира Завале је, колико до сада знамо, из 1514.г. када манастир купује виноград у Ораховом Долу; прва обнова 1587; а црква је живописана 1619.г. од познатог зографа Георгија Митрофановића. Овдје је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића.
Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига (на једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који љета Господњег 1566. писа „јерођакон Мардарије од Србске земље“, остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: „Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога“) затим вриједних икона и других драгоцјености. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.в., који је настао са преписа монаха Марка из 15.в. (в. В.Ћоровић, Јужносл.филолог, II, 1921, 120 и у изд. ДЕЛА СВ. Саве, САНУ 1935).
Велики дио тог духовног и културног блага опљачкан је и уништен од усташа током II свјетског рата, као и током посљедњег рата када је знатно оштећена манастирска црква и конаци, и уништени српско село Завала и цијела манастирска парохија. У најновије вријеме, уз помоћ приложника и ктитора, манастир је обновљен, извршена је рестаурација фресака и обнова цркве, обновљен је манастирски конак, а све под надзором и трудом игумана завалског Василија.
