Мати Ефимија (Тополски): ,,Отац Лука је био човјек активан у љубави према ближњима. Наши сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко“.
Мати Ефимија (Тополски) некадашња игуманија манастира Градац, која сада живи свој монашки подвиг у српском манастиру Ишон у Француској, говорила је за Радио Светигору поводом своје двије изложбе које су отворене у Београду (изложбе икона ,,Свјетлости тиха“ у Храму Светог Саве и слика ,,Интимно и јавно“ у галерији ,,Book&art“). У разговору са новинарком Слободанком Грдинић сјетила се и својих почетака у хришћанском и монашком животу, на које је велики утицај имао блаженог спомена Архимандрит Лука (Анић), кога је упознала још као богортажитељ у манастиру Ваведња Пресвете Богородице у Београду, као Уроша, тадашњег асистента на Факултету историје умјетности.
Почеци ,,специјалне обуке“ у духовном животу
Још као дијете осјећала сам потребу да добијем одговоре на нека питања на која моји родитељи нису били спремни да ми одговоре, док моји пријатељи таква питања нису ни имали. Питала сам се каква је то књига ,,Библија“? Чему служи? Мама ми је рекла да је то књига која говори о Богу. Питала сам је затим да ли Бог постоји? Одговорила је да сам ја дијете и да је рано да ми говори о томе, да ћу кад одрастем сама видјети и осјетити да ли вјерујем да Бог постоји. Остала сам зачуђена тиме што моја мајка, као зрела жена, не умије да ми каже да Бог постоји док ја, дијете, јасно видим и осјећам Његово постојање. Али нисам знала шта даље? Како да се зближим Њим и уђем у ту живу заједницу са Богом. Било ми је јасно да Бог постоји и да је Он неко ко нас је створио и ко је ту стално присутан. Исто као што сам осјећала присуство свог рођеног оца, тако сам осјећала и присуство Божије, као стално присуство Оца нашег небеског, који је моћнији и који ми улива више повјерења и од мог рођеног оца. То осјећање је у мени стално било присутно, као о и трагање за Богом.
Чудно је било и то што се на само пар стотина метара од зграде у којој сам становала налазила Црква Светог архангела Гаврила (код „Партизановог“ стадиона). Пролазила сам туда сваки дан, али нисам знала како да уђем у цркву и шта се ту ради. За мене је било исто што и препливати океан, прећи тих неколико корака од црквене капије до улаза у цркву. Баш у то вријеме су ми моји пријатељи, који су се бавили умјетношћу и студирали историју умјетности, рекли да имају једног другара, асистента на факултету, који о томе све зна и може да нам помогне. И тако смо стигли у манастир Ваведења Пресвете Богородице. А ја сам тада, први пут у животу, видјела нашег драгог, покојног оца Луку, тада Уроша. Тако је и почела једна ,,специјална обука“ у хришћанском, црквеном животу.
Наш пријатељ Урош активан у љубави према ближњима
Урош Анић је био човјек тако активан у љубави према ближњима. Имао је много љубави и стрпљења према нама који смо имали жељу за Богом, али нисмо знали ништа о духовном животу. Иако сам јако жељела да постанем прави црквени човјек, у почетку сам све погрешно схватила мислећи да је довољно само недјељом одлазити у цркву. А онда се деси да дођем уморна са факултета и да позвони телефон, да подигнем слушалицу и чујем Урошев глас: – Ајде, ајде, дођите у цркву. Сјутра је празник, вечерња служба почиње ускоро, пожурите дођите. Помислим, па човјече Божији каква сад твоја служба у сред радне седмице!? Искрено, све ми је то било мало напорно. Али за све је ту био Урош, прави духовни учитељ и једини побожан младић кога сам, у оно вријеме, познавала у Београду.
И тако је кренуло наше познанство. Урош је умножавао многе духовне текстове који би нам могли користити, преснимавао разна предавања и бесједе, јер је у то вријеме духовна литература, за нас хришћанске боготражитеље, била доста оскудна. Од Уроша сам добила своју прву духовну књигу ,,Поуке старца Силуана“. Управо ту књигу је, како сам много касније сазнала, на српски језик превела сестра Теодора која је много, много касније дошла у манастир Градац, што ми је била велика радост јер сам и ту видјела духовну везу. Касније ми је поклонио књигу ,,Виђење лица Божијег“ коју је написао старац Софроније, духовно чадо старца Силуана. То су ми били први дарови од игумана Луке, који су ме и увели у тај мало дубљи духовни живот. И први сусрет са старцем Тадејем, такође је организовао отац Лука, а ми смо све чешће разговарали о монаштву…
Урош је отишао. Нема га више у Београду
Ипак, колико год је мени све то постајало блиско, кроз наше разговоре, поставши саставним дијелом мог живота, толико да сам и свој живот видјела само у томе, не могавши више себе видјети у оном животу умјетника у граду који ми никада није ни пријао, нити био мјесто моје будућности, доживјела сам шок када сам схватила да је тадашњи Урош отишао, да га више нема у Београду.
У недјељу сам дошла сам на Литургију, а њега није било у цркви. Питала сам гдје је наш Урош? Рекли су ми да је отишао. Гдје је отишао? Гдје то човјек оде? Рекли су ми да је отишао у манастир. То је за мене, у том тренутку, био велики ударац. Осјећала сам да је неко, ко се толико старао о мом духовном животу, само отишао и да ја сад више никога немам. Наравно, био је ту владика Атанасије (Јевтић), тадашњи декан на Богословском факултету, наш истински духовни отац који нас је све окупљао у свом широком загрљају.
Није отац Лука извршио утицај да ја одем у манастир, већ сам ја, тражећи живот у манастиру пронашла њега
Када сам некако пребродила тај почетни шок да Урош више није ту са нама, нити на дохват руке да све објасни, да утјеши, обрадује, схватила сам да отићи у манастир није само бајка, то је заиста могуће. Читајући житија схватила сам да је то могуће, али нисам и вјеровала потпуно. Ипак, када је Урош учинио тај корак, схватила сам да и ми, обични људи који смо се дружили са њим, разговарајући о монаштву уз кафу, заиста можемо да учинимо тај корак одавде – тамо.
Осјетила сам да сам и ја, управо у том тренутку, учинила тај корак у своме срцу. Остало је још само да завршим своје обавезе у овоме свијету, гдје је требало привести крају постдипломске судије на Ликовној академији. Није отац Лука извршио утицај да одем у манастир већ сам ја, тражећи живот у манастиру, пронашла њега. Још прије него што сам од Уроша на дар добила моју прву духовну литературу, пронашла сам књигу ,,Дарови наших предака“ др Владете Јеротића, у којој је он анализирао животе наших умних људи који су имали тај један духовни моменат у свој дјелу. Прва личност о којој он говори у својој књизи је Свети Петар Коришки, чији живот је др Јеротић толико лијепо представио да сам у истом тренутку пожељела да и ја тако живим. Свети Петар Коришки је мој узор и остаће вјероватно док сам жива, иако је за мене тешко достићи такве духовне висине и дубине. По ријечима мог духовника, оца Јулијана, да конац дјело краси, знаћу колико сам у томе успјела тек кад дође вријеме, ово је био само почетак, а за крај ћемо видјети. Сад смо ту негдје на пола пута.
Од оца Луке смо слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за нас био отац Лука. Заједнички тренутци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Памтимо, заједно са мати Ефимијом, дивног човјека, духовника, пријатеља душе, од чијег упокојења се 8. фебруара 2020. године навршило седам година. Сјећамо се и памтићемо оца Луку (Анића) монаха који је, такође, много волио умјетност.
Да. Отац Лука је био човјек који је јако дубоко разумијевао и осјећао умјетност. Моје најинтензивније сјећање на њега је управо тај период који смо интензивно живјели у свијету, овдје у Београду. Памтим мјеста на којима смо се кретали, дружили, гдје је живио заједно са свијим родитељима и сестром Јеленом, ту негдје на Дорћолу. А када је свако кренуо својим монашким путем, између нас је остала јака молитвена веза. Иако смо, због обавеза у својим манастирима, ријетко имали прилике да се сретнемо, ти ријетки сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко.
Памтим и наше ријетке разговоре телефоном. Ипак, оно што је нераздвојиво са сјећањем на оца Луку је то да код њега ни касније нисам могла да видим никакве промјене у односу на оне духовне почетке, када је говорио о Светим оцима, о духовницима, о старештву и каква треба да буде наша послушност старцу. Онако како је на почетку видио и прихватио монаштво, тако га је држао читавог свог живота, и јасно се видјело да никада није одступио од тога. Многи од нас, који смо заједно са њим ишли тим путем, смо се ту и тамо понекад колебали, повремено помисливши да се може направити и неки експеримент. Тако смо понекад знали да помислимо да смо, можда, мудрији од оних које треба да слушамо. Иако се никад није доводило у питање то устројство послушности, дешавало се да некад склизнемо са тог пута. Е то код њега никада нисам примијетила. Отац Лука је као дијете остао вјеран учењу Светих отаца о послушности и био најбољи и најјачи примјер за све нас, оставши такав до последњег дана.
Отац Лука ни са овога свијета није отишао док није добио благослов свог старца
Наш отац Лука чак ни са овога свијета није хтио, и није могао, да оде док није добио благослов свог старца. То знамо ми који смо му били блиски, то сам чула и од самог Митрополита Амфилохија када је говорио после опијела оцу Луки. Колико год да му је било тешко у болести, отац Лука је чекао да се касно у ноћ чује телефоном са својим духовником, Митрополитом Амфилохијем, да поразговара са њим и да добије разрешење, да добије благослов да иде куда га је Господ водио још од младости.
То су два најјача момента у мом сјећању на оца Луку. Урош онако млад загледан у олтар, загледан у Христа, и отац Лука, опет млад, вјеран послушности и томе што је проповиједао као млад вјерник, будући искушеник, који је био искушеник и живећи у свијету. Остао је наш отац Лука до краја вјеран томе у шта је прво повјеровао, што је схватио и прихватио. Такав је и отишао од нас Господу.
Када сам добила вијест да се отац Лука преселио Господу, нисам помислила да нас је оставио, јер знам да није у шта сам се, доста мистично, и увјерила, о чему не бих да говорим. Али сам помислила па зар је он већ, том својом оданошћу старцу, тако равно достигао тренутак у коме га је Господ, осјетивши његову спремност, позвао Себи. Помислиих тада: Оооо, црна Ефимија, колико ћеш ти још чекати на овај дан да те Господ удостоји да те позове!? Ми знамо да нас Господ ипак узима у тренутку када смо најспремнији и сигурно знам да је отац Лука тада био савршено спреман. То се видјело и на његовом опијелу. Његов лик на одру, рука којом је држао крст и благосиљао…о томе ми је јако тешко да говорим. То су дани које сам преплакала. Нису то сузе туге, то је усхићење пред нечим што је много веће од нас. Једино кроз сузе душа успијева да искаже осјећања која нас ријетко преплаве кад се нађемо пред нечим што је велико, што је много веће од нас. То је био онај тренутак када смо испраћали оца Луку.
Вјечно почивалиште нашег оца Луке привлачиће многе душе да дођу у Дајбабе
Већ је четири године како сам у Француској и осјећам велику чежњу да посјетим мјеста на која сам раније често одлазила. Црна Гора и манастири у њој су ми једно од најдражих мјеста. Од кад нам је отац Лука трајно настањен у Дајбабама, то је моје најдрже мјесто и знам да нисам једина која тако осјећа. Поред светиње и моштију Светог Симеона Дајбабског, мислим да ће и вјечно почивалиште нашег оца Луке многе душе привући да дођу у Дајбабе.
Желим и планирам да, када завршим обавезе које имам око изложбе, дођем у поход мојим драгима у Црној Гори и жалим што нисам могла да учествујем у литијама у одбрану светиња. Једва чекам да дођем и посјетим манастире у Црној Гори и своје пријатеље тамо, а прије свих манастир Дајбабе. Можда сам мало сентиментална, јер је ово тема која мене мало више погађа, али ја вјерујем да ћу се и на тај начин срести са оцем, игуманом, архимандритом Луком, који ће за мене остати увијек отац Лука, онај наш драги отац Лука. Осим своја два интензивна сјећања на њега, која сам вам испричала, увијек када га неко помене, видим оца Луку како сједи у својој канцеларији, за оним столом, у Цетињском манастиру, окружен многим гостима. Код оца Луке је свако био добро дошао и увијек је имао нешто духовито да исприча. Причао нам је оне монашке шале и вицеве и колико год би се различитих људи окупило око њега, он је увијек имао заједничку тему за све, да се нико ту не осјети сувишним. Његове вицеви смо после дуго препричавали. Са собом смо дуго носили топлину којом би нас отац Лука испратио из Цетињског манастира, препричавајући свима шта је опет ново смислио. Кроз те наше разговоре препуне шале и хумора, он је провлачио онај прави хришћански дух коме нас је подучавао. И увијек се уз њега нашла и нека књига са информацијама о неким новим светитељима, сјећате се и ви сигурно, музика, појање монаха из неких источних земаља. Много се радовао томе што православље опстаје, не само тамо гдје га ми очекујемо у Русији, Грчкој, Румунији, Бугарској. Волио је да открива православље тамо гдје га је, у ствари, логично наћи, али смо ми то заборавили, мислећи да смо само ми претежно православни.
Имам пријатељицу, која је попадија у Подгорици, тако да њу често замолим да оде у манастир Дајбабе, да у моје име уапали свјећицу на гробу оца Луке. Надам се да ћу успјети, прије него што се вратим у Француску, макар да дотрчим на дан-два да се колико је могуће сретнем са њим и свима својим драгима у Црној Гори. Манастир Градац је увијек имао јаке везе са манастирима у Црној Гори и увијек се радујемо доласку у Црну Гору.
По ријечима старца Порфирија Кавсокаливита, кога је отац Лука волио и често нам говорио о њему, сигурни смо да је отац Лука негдје и уговорио и заказао овај наш разговор са мати Ефимијом.
Анам кара, драги оче Лука, почивај у миру и моли Господа Бога за нас грешне.
Слободанка Грдинић
(радио Светигора)
