Свакодневно нашу пажњу ремете разноразне вести и информације. Некада смо чешће листали штампана издања новина. У последње време више времена проводимо на “паметним” телефонима, где брзим покретима кажипрста листамо вести и гасимо нападе рекламних порука. Где год и како год, електронски или у штампи, сусрећемо се са страховитим насловима. Пре неколико дана један наслов ускомешао је моја осећања...
За нас у одебљалим кожним хаљинама душе одавно није вест бесмислено насиље над одраслим људима, на пример. Али, шта је са децом? Где је црвена линија нашег повлачења кадa треба неодступно да бранимо оно што и животиње, нагонски, по цену свог живота бране та мала и незаштићена бића?
Отац девојчице са Дауновим синдромом, брутално је претучен испред своје зграде у Београду, словио је наслов у новинама. Напао га је и злостављао младић (Раскољников?) из разлога толико сурово баналног да га не желим поменути. Није се обазирао на молбе и љубазно објашњење несрећног оца. Фотографије у новинама су више него потресне: човек је хитно оперисан због прелома костију главе, а због оштећеног нерва више не осећа половину лица.
Питам се како објаснити и ублажити бол ове породице? Шта им рећи када питају: а где је био Бог? Да ли смем да цитирам хиландарског монаха који је на слично пи-
тање једноставно одговорио: „Бог је на Крсту”? Како им објаснити тајну хришћанског (на правди Бога) страдања? И шта је, на крају крајева, правда?
У списима Светог Исака Сирина проналазим занимљиве мисли: Пази да не кажеш за Бога да је праведан, јер није! По људској правди, Бог је неправедан!
Та правда по човеку објашњава да то што неко страда је казна за његов грех, и да је сразмерна његовом преступу. Бог не мери нашом мером, него има своју логику и праведност. Затим, Свети Исак даље саветује: „Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божје не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан.
Дозвољава му само толико да нас искушава колико допусти Он који је вођа душе наше.“ Митрополит лимасолски Атанасије, поредећи људску и божанску правду, каже: „Ако Христа нема у нама, ми смо заглибљени у неправди. Наше биће је онеправдовано! Нашем ја које је створено да буде слика Божја, да буде тако лепо, тако хармонично створење Божје, када је Бог одсутан из Њега – њему се наноси неправда! То је као да једног орла онеспособите да лети. У том случају наносите му неправду. Ако не може да полети, сигурно ће завршити са нелетачима.
То се догађа са човеком без Бога. Он је као орао у кавезу, не може да полети, да ужива у уздизању у небеске сфере и да изнедри из своје природе оно за шта је створен. Тиме је онеправдован.
Праведност је Христос.“
Кад помињем орла, сетих се речи Светог Авве Јустина који је грмео о томе да је срце орао у човеку, а разум гмизавац. То би била два различита чула: за две различите среће, и две различите правде, и две различите истине: нашу (умртвљујућу и обмањујући) и божанску (оживотворавајућу и укрепљујућу).
То не смемо да сметнемо с ума када видимо да страда дете, или мученик за Христа.
Можда би родитељима требало да кажем да је некада давно живео један богати праведник, са десеторо деце, који се звао Јов. Ђаво је рекао Богу да га Јов воли зато што му је све дао – одузми му богатство, пада видимо да ли ће Те волети! Ето, Јову се све руши, гину му деца. Учини хулу на Бога – добацује жена.
Јов јој одговара: „Бог дао, Бог и узео: да буде благословено име Господње“ Потом се тешко разболео.
Жена му саветује да похули на Бога и да умре, али кротки и трпељиви Јов смирено одговара „Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога“ (Јов. 2, 7–10). Стигла те је казна због грехова, покај се! – тумаче његову муку пријатељи. Али, Јов није страдао због грехова, јер знамо да сам Бог о њему сведочи: „Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла.“
Због неодступне, непоколебиве верности Богу, и у добру и у злу, Јов је до данас остао символ херојства у кротости и трпељивом страдању из љубави према Богу. На проклето питање: зашто, које је као црв изједало Јова, Бог узвраћа питањем: „Где си ти био кад ја оснивах земљу? Kажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? На чему су подножја њезина углављена? Или ко јој је метнуо камен угаони? ... Кад певаху заједно звезде јутарње и сви синови Божји клицаху?“ У тумачењу Јовове несреће као казне за грех од стране његових „праведних“ пријатеља суштина је кратковиде људске логике. Можда је у њиховом душебрижништву била и нота несвесне злурадости.
Бранислав Нушић је приметио: „Има људи који се више радују туђој несрећи него својој срећи.“
Само срце утврђено на крајеугаоном камену Христу је непогрешив путоказ и сведок, и њиме се јасније види. Јов одатле није одступао, све отровне стреле разумних приговора су се сломиле у судару са том стеном. Он је веровао Богу! „Вера Те моја види, Господе .... Она је светлост и даљновид очију мојих.
Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу. Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму“, својим видовитом срцем певао је Свети Владика Николај.
Одувек је циљ људског живота било достизање среће, само су се њене одреднице мењале кроз векове. Дух овог времена сугерише нашој људској природи препуштање срећи сумњиве дефиниције, силом унутарње духовне ентропије и линијом никаквог отпо-ра. Топлина те овоземаљске среће, а то сви одлично знамо, не траје дуго.
Насупрот томе, Господ позива на срећу која је активно делање и пружање ка Богу јер „Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11, 12). Том срећом је блистало лице Светог првомученика и архиђакона Стефана када је видео „небеса отворена и Сина Човечјег где стоји с десне стране Богу“.
„Анђео клицаше Благодатној: Чиста Дјево, paдуј се, и опет велим: Радуј се: Tвoj Син васкрсе трећег дана из гроба, и подиже мртве; народи, веселите се. Блистај се, блистај се, нови Јерусалиме, јер слава Господња Тебе обасја. Ликуј сада и весели се, Сионе, а ти се радуј, Богородице чиста, због васкрсења Сина твога!“
У једној од својих приповетки Антон Павлович Чехов пише да на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко са чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Од трагичног повода због кога је претучен отац болесне девојчице до суштинске запитаности над смислом живота, среће и емпатије, само је један корак: „Ниједан човек није острво, само по себи целина;” написао је Џон Дон, „сваки човек је део Континента, део Земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт сваког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И, стога, никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.”
Протођакон др Дамјан С. Божић
Објављено у 1250. Броју "Православља",
од 15. Априла 2019. Лета Господњег
Извор: Православље
