Сјећам се догађаја око несрећног дјечака који је у пожару скоро сав изгорио. Чудом Божијим, кроз натчовјечанске напоре медицине, остао је жив. Далеко од тога да је здрав, и да ће здрав икада бити. Јадник, докле је жив, носиће се са тегобама које му је његова несрећа донијела.
Сва наша јавност, врло живо и ангажовано, пратила је борбу овог дјетета да преживи. Данима је био дио наше стварности; телевизија нам га је свима увела у наше домове. Сви смо се радовали његовом повратку у Kанаду са лијечења из Америке. Слиједили смо сваки његов покрет; увјерени да му је учињено колико се учинити могло. Kао и све, што за извјесно вријеме заголица нашу машту и заокупи нашу пажњу, били смо склони да и ту животну причу оставимо иза себе. Kад, наједном, несрећни дјечак поново ускочи у наше животе, и опет неким својим несрећним поводом.
Шта се десило?
Његове комшије и суграђани били су притекли у помоћ дјечаку и његовој фамилији. Повели су акцију за скупљање новца да би се болница платила. Ви знате да то у Америци није јевтино. Ускоро су му саградили кућу, прикладну за њега. Kао инвалид, везан за инвалидска колица, не би се могао кретати по обичној кући.
Дивних ли људи, помислили бисмо. А нису баш такви, и то је оно што ме је навело на размишљање о нама, о човјеку овога доба.
Наједном, комшије несрећног дјечака дале се на демонстрације. Подигла се велика галама и прашина; страсти се распламсале; сви свима нешто показују и једни друге у нешто убјеђују.
У чему је проблем?
Поставши несрећом својом познат, дјечак се нашао у средишту интересовања мас-медија. То му нимало није било потребно нити му је икакве користи чинило. Једино што је њему вриједило је мир и спокојство и љубав ближњих. Пошто је мир изгубљен, родитељи су ријешили да се одселе. Изабрали су неко мјесто у Бритиш Kолумбији, гдје је и клима за њихово дијете повољнија. То се није свиђело комшијама и дародавцима. Они су унесрећеним комшијама чинили да би их пред собом имали, да би сваког трена пред својим очима гледали доказ своје “превелике” доброте. Сада, када дјечак оде, нема ни доброте. Поведоше људи акцију да све што су дали, поврате назад. Хоће да се скупљени новац узме, кућа да се одузме, дјечак да се оголи и такав, го и понижен, да иде од њих.
Питам се шта је остало од оне искрене, и истинске, и несебичне љубави и доброте људске, оне доброте која не рачуна да јој се истом мјером узврати. Гдје ишчезе оно Божије и људско, да не зна љевица шта чини десница. (Мт. 8, 3)
Данашњи човјек је себе поставио у центар свијета. Све се врти око њега. И када добро другом чини, себе види у свему – даје да би добио. Свуда неки интерес. Човјек је данас нестрпљив. Не чека да „сутра“ провјери његово „данас“; хоће да види резултат неке своје акције истог момента. Не оставља Богу да Бог суди и награди. Он тражи награду од људи, сада и овдје; да му се пљешће и клањање чини.
Свето јеванђеље упућује нас на чињење без рачуна и интереса. Чусте за богаташа – Христос неће ни име његово да помене – и за убогог просјака – Лазар му је име било. Е, видите, овај богаташ „облачаше се у скерлет и у свилу и сјајно се весељаше сваки дан“. (Лк. 16, 19) Христос не каже да је овај богаташ био лош човјек; не вели Господ ни да је он био немилосрдан ни окрутан; подразумијева се да је он био угледан и омиљен човјек, јер како би, иначе, сакупљао друштво у своју кућу и гостио сваки дан. Што Христос не каже, и што се подразумијева, је то да је он у своју кућу звао оне који њега зваху, и угошћаваше оне који су њега угошћавали. Само се ту нашао један човјек који се није уклапао у његово друштво; то је тај убоги Лазар. Тиме што је богаташ гостио оне који њега гошћаху, и чинио онима који су њему чинили, он није никакво добро чинио. Једино је могао учинити овоме убогоме и дати нешто њему који му не може вратити. Ту прилику да учини добро дјело, богаташ, из најобичније немарности, није искористио.
Управо ту је проблем. „Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате, и ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци“, (Мт. 5, 46-47) пита нас Христос.
Свакоме од нас пружа се прилика да добро учини. Пред сваким од нас, и то врло често, изазов је у лику некога коме је наша помоћ потребна. Уопште не треба поједностављивати ствари и мислити да се сви проблеми могу ријешити „дријешењем кесе“. Има пуно људи којима је наша материјална помоћ потребна, али је далеко више оних којима је неопходна морална подршка, блага људска ријеч, искрено и добронамјерно интересовање за муке које га сналазе. Већина од нас не зна како се осјећа жена која је, још прије годину дана, док јој муж није био умро, имала за славу пуну кућу гостију, а сада, наједном, када јој слава дође, никога нема ни телефон да јој окрене. Она може да има све, да има свега, чак и сувише, ништа јој не недостаје осим блага и топла ријеч, пријатељска.
Христос нас походи и то увијек у другом обличју: у лику радника, који је посао изгубио, а кућу голему храни; у облику бескућника, који крова над главом нема; у виду сваког усамљеника, којем је људска потпора нужна. Kада год учинимо једном од таквих, самом Христу чинимо.
Онај дјечак, са почетка ове приче, имао је два страдања. Прво страдање – пожар у коме је скоро сав изгорио, и ово друго страдање, које му је пуно теже – када сагоријева на ватри људске злобе и себичности. У оба страдања Христос је састрадавао с њиме. Господ ће питати његове ближње како су се према њему опходили. И ми ћемо бити питани за сваку прилику када смо Христа, у лику потребитог, ближњег, пред собом имали, како смо на тај изазов на доброту одговорили.
„Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, (Мт. 25, 40) опомиње нас Господ.
Извор: vasilijeprotatomic.com
