Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.
Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом!
*Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ?
Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови. To нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу.
Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов.
У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.''
На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу.
*Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако?
Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања. Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве.
*Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов?
Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом.
На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење.
*Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци?
Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Крви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења.
*Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога?
Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот.
*Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком.
Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо.
Разговарао:
Катихета Бранислав Илић
*Објављено у мартовско-априлском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.)
