Васкршња прича у Еванђељу по Марку почиње доласком жена у рано недељно јутро на гроб у који је положен распети Исус (Мк 16, 1–2).
Њихову недоумицу у погледу тога ко ће им помоћи да одвале стену са улаза у гроб решава необични призор који затичу: велика стена је већ одваљена (Мк 16, 3–4). Када су ушле у отворени гроб затичу у њему младића обучена у белу хаљину који је седео са десне стране места на коме је био положен Исус (16, 5). Пошто су се уплашиле, у бело обучени младић обратио им се следећим речима: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где је био положен. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети, као што вам рече“ (Мк 16, 6–7). Чувши ове речи, жене се уплашише веома и ништа никоме не рекоше (16, 8).
Жене мироносице, дакле, које долазе да помажу Исусово тело наилазе на празан гроб. Међутим, истине ради, гроб није потпуно празан. Онај кога траже додуше није у њему, али гроб није празан утолико што се у њему налази загонетни младић који саопштава присутним женама васкршњу поруку (Мк 16, 5). Овде је важно нагласити да се у Еванђељу по Марку особа у празном гробу изричито назива „младић“, а не „анђео“. У Еванђељу по Матеју пак особа која је у празном гробу није младић, већ „анђео“ који је сишао са неба, одвалио камен од гроба и седео на њему (Мт 28, 2). У Еванђељу по Луки у празноме гробу нису ни један младић, нити један анђео, већ „два мушкарца“ (Лк 24, 4), док Јован говори да је Марија видела „два анђела“ (Јн 20, 12). Без обзира како су настале ове разлике у васкршњим извештајима, важно је да Еванђелист Марко изричито и намерно говори о младићу, пошто да је хтео да наведе анђела, то би и учинио, јер пет пута раније у свом Еванђељу говори о анђелима.
Овај моменат није пука случајност, већ сигнализује једну дубљу поруку коју је Еванђелист Марко уткао у своју приповест. Наиме, у својој еванђелској приповести Марко два пута приповеда догађај са једним непознатим „младићем“. У оба случаја „младић“ је загонетна личност. Први пут „младић“ се појављује у једној необичној сцени у Мк 14, 51–52. Приликом хватања Исуса дошло је до опште пометње међу ученицима: „И оставивши га, побегоше сви“ (Мк 14, 50). Потом следи: „А за њим је ишао неки младић огрнут платном по голом телу; и ухватише онога младића. А он оставивши платно, наг побеже од њих“ (Мк, 51–52). Овај моменат у приповести је јединствен у еванђелској традицији, тј. има га само у Еванђељу по Марку. Тачније проучавање овог текста и његово упоређивање са приповести о младићу у празном гробу (Мк 16, 5) показује значајне сличности у вокабулару и мотиву. Све то упућује на намеран и јединствен захват Еванђелисте Марка који је паралелним читањем ова два текста желео да проследи једну дубљу поруку од простог навођења следа догађаја.
Чини се да младић који следује Христу приликом хапшења и младић из празног гроба представљају једну тематску целину. Сличности су следеће: обојица су анонимни и за обојицу се користи реч „младић“. У оба случаја нарочити акценат се ставља на њихову одећу: први младић је био „огрнут“ платном по голом телу, док је други био „огрнут“ белом хаљином. У целокупном Еванђељу Марко само на ова два места користи глагол „огрнути“. Већ ови увиди показују да су приче о младићима повезане и подстичу на трагање за дубљим смислом ових текстова.
Одећа свакако има своју симболику: огрнут „платном“ по нагом телу и „бела хаљина“ свакако симболишу почетак страдања када младић бежи и радосну поруку Васкрсења коју саопштава женама. Ова два момента као да указују на стање у коме се налазе неофити, односно они који се крштавају у Цркви. Док први младић, огрнут у обично платно, покушава да следује Христу који страда и при томе бива осујећен од римских војника и присиљен да наг побегне, младић у празном гробу је уредно обучен у беле хаљине, није ужурбан, спокојно седи са десне стране места где је био положен Исус. Крштењска симболика је очигледна: „младић“ је тип новокрштених хришћана и представља њихов пут од почетака следовања Христу, саблазни његовог страдања, страха од спољашњих непријатеља, обитавања нагости несигурне, само „платном“, прекривене егзистенције до спокојне и непоколебљиве вере у Христово Васкрсење.
У ранохришћанској крштењској пракси Цркве кандидати за крштење најчешће су носили обичну одећу све до крстионице, а потом су наги погружавани у воду (= симболика смрти Исусове) да би по изласку из воде носили белу одећу (= симболика Васкрсења Исусовог). У приповести Еванђеља по Марку младић који бежи у моменту почетка страдања Христовог може дакле представљати агонију онога који одлучује да се крсти и његово суочавање са крсним путем на коме треба да следује Исусу, док младић који седи гробу, са десне стране, представља спознају величанственог дела Божијег, Васкрсења Христовог у коме је позван да учествује. У том смислу би порука коју младић упућује женама: „идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети као што вам рече“ (Мк 16, 7), била порука упућена сваком читаоцу, да се врати у Галилеју, дакле у свет Маркове еванђелске приповести и да се наново сусретне са Христом, ониме што је он чинио и учио, само овога пута у светлу догађаја његовог Васкрсења. Праћење Христа од почетка његовог деловања у Галилеји, преко његовог страдања на крсту до Васкрсења, пут је свакога који се одлучи да му следује, а то своје следовање пројавиће крштењем које је такође пут који води од страдања и несигурности овога века до славе и величанства Васкрсења Христовог.
Приче о младићима у Еванђељу по Марку (Мк 14, 51–52 и 16, 5) конципиране су, дакле, као ранохришћанска васкршња катихеза. Ова катихеза има двоструки циљ: први је да ослика пут неофита, од храброг следовања, преко колебања и бега до спокојног слављења Васкрслог Христа, од нагости егзистенције у страху до белих хаљина славе Господње (уп. Мк 9, 3). Други је да хришћане потакне да увек изнова читају целокупно Еванђеље по Марку, јер је то прича која их се суштински тиче, у којој ће увек наћи поуку за свој хришћански живот. То је дакле прича у којој ће увек изнова наћи Господа и бити сведоци његове крсне и васкршње славе.
Извор: Теологија.нет
