Тема часа: Проблем теодицеје
Шта је срећа?
Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?
Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.
Чак и ако оставимо по страни, моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре.
Интересантно је да се реч „срећа“, - „tikhi“, на древном грчком, појављује врло ретко у Светом Писму, а ни једном у Новом Завету. Појам је преширок и непрецизан. Сам по себи нема смисла. Уместо њега, Свето Писмо користи јаснији и одређенији термин, „радост“ (“khara”, на древном грчком), која је једна од саставних делова среће.
Христос говори следеће о срећи: „... да радост Моја остане у вама, и радост ваша се испуни.“ Он такође наговештава одакле долази ова радост: „Ако заповести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свог и остајем у љубави Његовој.“(Јован 15:10-11)
Овде имамо одговор на вековима старо питање. Права срећа, права радост је љубав Божија, бити са Њим. Ово је у потпуности потврђено Светим Апостолом Павлом када говори: „Јер Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу“ (Рим. 14:17). Јован додаје ово: „... и вашу радост нико неће узети од вас“ (Јован 16:22).
Ово значи нико и ништа – ни патње, ни лишавања, ни прогони, чак ни сама смрт.
Ово је добро схваћено од оних који су за себе решили вековима стар проблем људског рода и који су нашли срећу: од Хришћанских Светитеља и оних који су угодили Богу, прошлих и садашњих. Ипак њихово понашање је збуњивало друге. Древни Римљани нису могли да схвате зашто су Хришћани били толико радосни. Савремени пагани, од којих већина номинално мисли о себи као Хришћанима, поставља исто питање.
Постоји широко распрострањено, романтично, Западноевропско мишљење, које се често нуди као одговор на ово питање, а које гласи отприлике овако: то је зато јер су људи древног света имали мало разумевања о томе шта се дешава после смрти, људи су се бојали смрти, а Хришћани су се залагали за умирујућу идеју да ће људи живети после смрти, да је Христос спасио све и свима обећао вечни живот и небеско блаженство, и то је разлог зашто су Хришћани толико радосни. Ово мишљење у једном или другом облику је врло уобичајено, али је потпуно нетачно.
Уствари, Христос уопште није обећао небеска блаженства. Често Христос даје застрашујућа упозорења: „онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мат. 24:51); „... идите од Мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мат. 25:41); „и ови ће отићи у муку вечну...“ (Мат. 25:46). Даље, Свети Апостол Петар говорећи о ужасној опасности вечних патњи која виси над нама, подсећа нас, да се чак и праведни једва спасавају а да се неверни и грешни скоро никад (1. Пет. 4:18).
Још једно мишљење рођено у Протестантизму, које је поприлично уобичајено међу слободно настројеним Хришћанима, је да је то суморно начело посмртног живота и тешкоћа спасења производ каснијих раздобља, „суморних, тужних подвижника/монаха“; и да је у древном Хришћанству преовладавало „светло расположење и схватање да нечије спасење, потиче само од нечије вере у Христа.“ Они који верују ово измишљају сопствену верзију Хришћанства, без икаквих основа или потврда у Јеванђељима, Посланицама или древној Хришћанској историји.
На пример, читајући Јерму, писца првог века и видећете како су захтевни били рани Хришћани по питању спасења и како су јасно схватали да и најмањи наговештај неморалности поставља човека у опасност вечне смрти. Ова књига је писана уз застрашујуће речи црквене песме – „патње грешних су безграничне.“ Ово је било још више изражено у питањима чистоте вере и оданости Цркви.
Према томе, Хришћански поглед може да изгледа много мање веселији од паганског. Пагани имају посмртни живот „царства сенки“, нејасно одређен, од кога неко може развити најразличитије идеје. На једној граници неко има „Јелисејска Поља“, царства среће, у које је врло лако ући. На суморном крају спектрума, неко има појам ништавила, потпуног уништења након смрти. Да наведемо Сократа, „Пошто нисам патио пре појављивања на овој земљи, следи да нећу патити када је напустим.“
Ако упоредите ово, са ужасном сликом вечних патњи и пакла, видећете да је површни поглед о разлозима радовања првих Хришћана, у суштини погрешан. А поред свега тога, та Хришћанска радост је постојала и постоји. Јасно сија у сваком реду Житија Мученика и Подвижника и сија и даље у животима монаха и у Хришћанским породицама. Уствари то само заслужује тај термин. И што је особа више духовна, јаснија је и савршенија њена радост. Ова радост, овај светли поглед на свет, никада није напуштао ране Хришћане, чак и током патњи и на вратима смрти.
Шта је онда разлог ове радости? Одговор је наравно, Вера. Али не на начин на који је Протестанти схватају. То није формална, беживотна вера, без икаквог херојско духовног напора (подвига) – (након свега, чак и „демони верују и дрхте“) пре је то животворна, активна вера која живи у чистом срцу и која је загрејана милошћу Божијом, вери која гори љубављу према Богу и јача наду на Њега. Као што је један савремени Хришћански писац написао врло добро, „Није довољно веровати у Бога, неко мора такође и да Му верује.“
Молитве са служби: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, на прави начин описују праву Хришћанску веру. То је пуно поверења, дечије предавање себе у Руке Божије. Ово је оно, што је као и увек, отварало врата истинској радости, истинској срећи.
Ако Хришћанин верује Богу, онда је он припремљен да прихвати све од Њега: Рај или пакао, патњу или блаженство, јер зна да је Бог бесконачно добар. Када нас Он кажњава, то је за наше добро. Он нас толико воли, да ће покренути небо и земљу да нас спаси. Он нас неће издати, чак ни из најбољих разлога и сигурно ће нас спасити, ако има и најмање шансе. Као што и Свети Августин каже, „Једини бег од гнева Божијег, је Милост Божија.“
Са овим разумевањем, радост и лакоћа чврсто се усељавају у срца Хришћана и ту нема места за туробност. Свет, бесконачни свемир припада мом Богу. Ни један догађај, од најмањег до највећег, не може да се догоди без воље Божије, а Он ме бесконачно воли. Чак и овде на земљи, Он ми дозвољава да уђем у Његово Царство, Његову Свету Цркву. Он ме никада неће изгнати из Његовог Царства, док год сам Му веран. Штавише, ако паднем, Он ће ме подићи чим схватим свој грех и понудим сузе покајања. Зато ја поверавам своје спасење и спасење не само мојих ближњих, већ и целог света у Божије Руке.
Смрт није застрашујућа, она је побеђена Христом. Пакао и вечне патње чекају оне, који се свесно и својом слободном вољом, окрећу од Бога, који више воле суморност греха, од светлости Његове љубави.
Радост и вечна блаженства чекају верне. „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1.Кор. 2:9)
Нека нам увек-милостиви Бог помогне да задобијемо пуно поверење у Њега.
Вероучитељ и катихета Бранислав Илић
