На почетку Велике недеље када се молитвено сећамо страдања Христових, која нас уводе и у Његово славно Васкрсење, Митрополија аустралијско-новозеландска је на својој фејсбук страници објавила беседу протојереја-ставрофора Саше Радоичића произнету у СПЦО Свети Сава у Мона Вејлу, на Велики Понедељак. У својој беседи прота Саша, између осталог, поручује:
„Зашто је Јосиф праобраз Христов? Јосиф је од своје браће продан, као што је и Јуда продао Христа. Затим бачен у једну тамну јаму, као што је и Христос бачен у гроб из кога васкрсава. Затим Јосиф житом храни читав тај крај света. Са друге стране видимо Христа који предавши себе за нас, даје нам спас хранећи нас хлебом небеским, односно својим живоносним телом. Управо као праслика Христова се помиње Јосиф у овај Велики и Свети Понедељак. Зашто је Јосиф изузетно добар пример за нас хришћане који живимо у 21. веку? Нажалост, управо у току овога Великога поста суочени смо са једним новим искушењем – проглашена је пандемија вируса. Државни органи су из предострожности ограничили наше физичко кретање и тренутно живимо у некој врсти самоизолације. Због овакве ситуације многи хришћани проводе много више времена у својим кућама, са својим породицама и са својим ближњима. Тај вишак времена који проводимо у кући не би требало да се претвори у непрекидно гледање телевизије или некакво бескорисно претраживање интернета. За нас хришћане је ово прилика да сагледамо себе и порадимо на свом духовном усавршавању. А то је могуће само ако се угледамо на Сина Божијега, на његов живот, на његове врлине. Само неке од њих ћу навести: праведност, светост, духовну и телесну чистоту, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, самоодрицање, али пре свега и изнад свега послушност и љубав према Оцу Небеском и према Његовим законима.
Има ли бољег примера од праведнога и целомудренога Јосифа, који, иако је продан од своје браће, иако је лажно осуђен и тамновао, опет је сваки моменат свога живота провео на свом духовном усавршавању у служењу Богу и служењу својим ближњима? Иако је био заробљен телом као и ми данас, он је сачувао своју душу незаробљену. Како?
Ова пандемија за нас треба да послужи као прилика за служење оним најрањивијим члановима нашег друштва јер наша вера не сме да буде сведена на причање о побожности. Не треба да будемо као фарисеји који само причају о побожности већ наша вера захтева и дела побожности. Ево још једног начина како да победимо ову изолацију – то је служење другоме човеку. Служећи другог човека ми излазимо из себе, побеђујемо своју егоистичну самоизолацију. То што држава налаже да одржавамо физичку дистанцу међу собом, то не значи да треба у наше животе да уведемо и емотивно растојање и да престанемо да волимо своје ближње. Ми као хришћани истински радимо Божију ствар када служимо другога човека и заиста се истински отварамо за своје ближње. Онда се и они отварају истински према нама. Значи уколико човек отвори своју душу за служење другим људима, он полако постаје боголик јер и Син Божији, није дошао да му служе већ да служи. Тиме човек постаје налик Христу, који у себи обухвата сваког човека. Нажалост, ова самоизолација може да доведе до умртвљености, неактивности, духовне лењости, а то никако нису одлике једнога хришћанина! Човек је у основи делатно биће створено по слици и прилици Бога који непрекидно ради, који непрекидно дела на спасавању људи. Бог нам дарује овај свет као виноград. Свакоме од нас даје дарове према његовим моћима, али од нас тражи да те дарове умножавамо. Служење ближњима је толико велики дар и толико спасоносно зато што оно захтева самоодрицање, смирење, излажење из себе, из свог егоцентричног самољубља. Није битно да ли је то материјална помоћ онима који су сиромашни, бескућници, који су остали без посла, који су у невољи или су самохрани. Та помоћ може бити и духовна – ако некоме кажемо лепу реч, утеху, ако се помолимо за некога, разумевање, покажемо смирење, стрпљење јер нама Христос заповеда да носимо једни другима бремена и тако испунимо закон Христов.
Хришћанска вера је заснована на делима, а не само на причи и жаљењу над оним што не може да се уради. Нема бољег примера од самога Христа који је просто журио, хитао да свакога дана што више људи исцели и телесно и духовно и да свакоме помогне. Ако будемо само причали о хришћанству, а наша дела изостану, не покажу се, не донесемо плодове, онда смо као бесплодна смоква коју је Христос осушио или као фарисеји који су били јаки на речима и споља себе представљали као верне људе.
Боље је по наше спасење да будемо као целомудрени Јосиф, да иако заточени телесно, иако нам је кретање ограничено – наша душа остане слободна у Христу!
Извор: Радио Слово љубве
