Коментаришући недавно привођење након службе на Златици, митрополит је казао да, осим што је тај чин увијен у наводну законску обланду, без сумње представља континуитет поступања ове власти према Цркви у посљедњих двадесетак година.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцијенио је интервјуу за Дан да су мјере о укидању права вјерника на богослужење озбиљна одлука, која је морала да буде донесена у отвореном дијалогу, те да је то једно од најосјетљивијих људских права. Коментаришући недавно привођење након службе на Златици, митрополит је казао да, осим што је тај чин увијен у наводну законску обланду, без сумње представља континуитет поступања ове власти према Цркви у посљедњих двадесетак година.
Како коментаришете поступак полиције, привођење Вас и десет свештеника на празник Цвијети? Да ли је то наставак обрачуна ове власти са Српском православном црквом?
-Митрополија црногорско-приморска је одмах након доношења мјера за сузбијање епидемије вируса корона редуковала свој, иначе веома интензиван црквени живот, на минимум. Све је заустављено осим богослужења и активност неколико важних црквених административних и добротворних установа, као што су народне кухиње, на примјер. Очигледно то некоме није било довољно већ је потребно да се Црква додатно покуша понизити. То, дакако, није успјело ни много моћнијима, па неће ни онима који то данас желе да учине. Црква је учинила све што је могла и у организацији службе на Златици. Служено је са изузетно малим бројем свештеника, није било стотина вјерника и дјеце која су сваке године ту на дивни празник Уласка Христовог у Јерусалим – Цвијети… више од тога не можемо.
Привођење митрополита, свештеника и црквених послужитеља, осим што је увијено у наводну законску обланду (а како би другачије), без сумње представља континуитет поступања ове власти према Цркви у посљедњих двадесетак година. Заправо, са мањом паузом то поступање има своје трајање од 1945. године. Да је било добре воље, она се могла показати на самом почетку епидемије у директном контакту са црквама и вјерским заједницама, особито са Српском православном црквом, као најбројнијом. Ако се то ради у државама много више културе дијалога, не видим разлога зашто то није урађено и код нас. Уколико је збиља једини циљ здравље грађана, полиција је свакако имала и друге начине, мање насилне и контроверзне, да га заштити.
Што се саме полиције тиче, она је строго хијерархијски уређена и свакако је поступала по наређењима оних који имају над њом власти. Како рече Христу онај римски капетан: „Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: Иди, и иде; и другоме: Дођи, и дође…” (Лк. 7,8). Осим мањих изузетака који нијесу вриједни помена, полиција ја поступала коректно. Било је очигледно да је већини њих овај „борбени” задатак био изузетан терет или им је макар било непријатно. Оно што је, међутим, зачуђујуће (или можда и није) је злурадост једног броја медија и појединаца који ликују над чињеницом да се свештеници и вјерници приводе и унапријед им пресуђују. Тиме се несумњиво врши и један својеврстан притисак на тужилаштво које тек треба да расуди о евентуалним кривицама. Нисам сигуран да је то могуће непристрасно урадити у условима овакве антицрквене харанге.
С обзиром на то да је забрањено окупљање вјерника, како ће се обављати службе током предстојећег највећег хришћанског празника Васкрса? Мислите ли да је владина мјера о забрани окупљања вјерника оправдана?
–Није нам било лако да позовемо вјерне да се уздрже од прославе Васкрса у храмовима, што смо прије неки дан учинили. Прије тог јавног обраћања, од љекарског тима који руководи борбом против ове епидемије добили смо увјеравања да је стање изузетно озбиљно и да су мотиви за доношење мјера били искључиво медицинско-здравствене природе у циљу очувања здравља људи. Њима вјерујемо да је то тако, али нисмо толико наивни да не видимо да ову пошаст многи користе и за своје идеолошко-политичке циљеве. У том смислу смо имали и имамо дилему да ли су оправдане забране вјерских окупљања.
Као хришћанима нам је једнако важан онај свакидашњи хљеб којим се хранимо, колико и Хљеб небески Свето Причешће – од којег се никад не гладни Господ наш Исус Христос. Цјелокупно апостолско и светоотачко предање нам јасно поручује да смо Њему и обећаном нам Царству Његовом најближи у догађају Свете Литургије кад смо окупљени на једном мјесту сви заједно. И сама ријеч „литургија” (литу ергон), значи да је она „дјело народа”. Не може се као хришћанин бити равнодушан према немогућности да се окуп љамо на молитву, како нам је и сам Христос заповиједио, нити можемо тек тако, без озбиљног промишљања, пристати на такве прописе. То смо ипак урадили јер су оне привременог карактера и усмјерене су на чување наших ближњих, нарочито оних најрањивијих међу нама. Надамо се да ће ускоро да престану сви разлози због којих су ове мјере прописане и да ћемо се вратити нормалном, па и богослужбеном животу.
Готово свакодневно смо свједоци посљедица широм свијета опасног вируса корона, а велики број грађана је заражен у Црној Гори, док су нажалост четири особе преминуле. Какав је Ваш став о цјелокупној ситуацији о пандемији вируса корона?
–Ова пандемија, као и свака невоља која снађе људски род или појединца, увијек је одлична прилика да се подсјетимо на то колико смо крхка бића и колико бисмо били јадна и несрећна бића, када би посљедње слово нашега живота био гроб којим се заврши овоземаљски живот свакога од нас. Ако је то истина нашег живота, заиста је проклет дан кад се човјек роди. Богу хвала, то није тако. Нити гробом нестаје све оно што ми јесмо, нити смо толико несрећна бића. Створени смо по икони Божијој и намијењен нам је вјечни живот у благодати и љубави Божијој.
Да бисмо стигли до вјечнога, потребно је да овај свој живот не живимо као да је наш гроб посљедња истина о њему, већ да живот темељимо на Гробу Господњем, а то је Гроб Животворни, који побјеђује сваку трулежност, смрт и ништавило. Свака пандемија (буквално на грчком: сви људи, сав народ) нас још подсјећа да смо сви рођени једнаки и да нам је свима потребна братска помоћ и брига да бисмо се опоравили ма и од најмање болести. Овај свијет је много пропатио од нас људи и нашега гријеха и немара. За разлику од вируса, који нам не чини зло свјесно и намјерно, ми смо често једни другима гори од звијерова, живјећи на братомржњи, подјелама, диобама, саможивости…
Како доживљавате Владине мјере о спречавању ширења вируса корона у Црној Гори? Са којим мјерама се евентуално не слажете?
–Као што рекосмо раније, мјере о укидању права вјерника на богослужење је озбиљна одлука, која је морала да буде донесена у једном отвореном дијалогу. То је једно од најосјетљивијих људских права и његовом ограничавању се мора приступати изузетно опрезно. Имамо утисак да је у Црној Гори управо најлакше о њему одлучивати, а баш у Црној Гори Светог Василија и Светога Петра не би смјело да буде тако.
Што се осталих мјера тиче, тешко нам је да их објективно процјењујемо будући да немамо довољно стручних знања и сазнања о њима. Вјерујемо да су донесене од стране људи који знају шта раде. Као што нам не прија кад нас људи потпуно неупућени у вјеру, понекад чак и активни богоборци, уче теологији и црквеном предању (оснивајући као безбожници чак и „цркву”), тако не желимо да упаднемо у искушење да прописане мјере коментаришемо више него што то можемо и морамо имајући у виду нашу одговорност не само према православним вјерницима.
Оно, међутим, што нема директне везе са суштином мјера и наредби у вези са епидемијом, него се тиче кажњавања због њиховог неиспуњавања, производи код великог броја грађана додатни неспокој. Наиме, вишеседмично лишавање слободе или драконске новчане казне које су потпуно несразмјерне животном стандарду и примањима огромне већине грађана приличе полицијским режимима (не живимо ми ваљда у таквом?), који владају методама казни и строге контроле грађана. Видимо да то у другим европским земљама, нити у Сједињеним Америчким Државама предсједника Трампа, није тако ни у овом тренутку. Утјеривање страха није добар начин за одржавање дисциплине, јер дугорочно производи супротне ефекте, особито код нас гдје тај страх траје седамдесет година.
Какав је Ваш став поводом владине одлуке о објављивању списка имена лица у Црној Гори која се налазе у самоизолацији?
–С обзиром на кварљиву људску природу и лоше склоности човјека ка налажењу спољашњег кривца за све своје невоље, не можемо да увидимо никакву корист у објављивању таквог списка. Ако је разлог био омогућавање лакшег праћења људи који не поштују изречене им мјере, иако, наравно, сматрам да треба да их поштују, сматрам да је Влада изабрала изузетно лош начин за контролу, прије свега због веома лоших посљедица по чојство и људско достојанство оних који потказују „преступнике”.
Кроз нашу историју смо имали доста људи који су шпијали, али су их се и њихова братства стидјела, а име им је остајало наружено за многе вјекове. Влада је морала да осмисли неке много боље механизме, а не да чувајући здравље, подстиче нездраво и неморално понашање грађана. Уколико будемо имали друштво пу но оних који ће бити спремни да једни друге пријављују као преступнике, што отвара могућност за велике злоупотребе, које смо имали прилике да добро упознамо и у нашем друштву (Голи оток) тјелесно здравље нам неће пуно користити.
Када очекујете наставак преговора са Владом око спорног Закона о слободи вјероисповијеети?
–Већ заказани други састанак Експертских тимова Владе и Епископског савјета Српске православне цркве у Црној Гори је отказан због актуелне епидемије. Очекујемо да се преговори наставе и, надамо се у Бога, успјешно заврше, одмах након што се епидемија заврши.
Није згорег поменути да у овом тренутку и даље стоје сви разлози због којих смо започели са активним отпором безаконог Закона о слободи вјероисповијести. Уколико не буде дошло до договора, којем се надамо и увијек смо га тражили, нећемо имати избора него да се и даље боримо за своја права. Желимо да вјерујемо да за тим неће бити потребе.
Православни вјерни народ Црне Горе је, заједно са свима другима грађанима, који су нам се придружили, на чему им и овај пут благодарим у име свих, показао изузетну одлучност, која је, мишљења смо, свима јасна. „Не дамо светиње” је дивни усклик радости и молитве, који се уврстио међу најкарактеристичнија обиљежја хришћана нашега времена у читавом свијету.
