Њено име се често помиње у току Великог поста. С њеним именом је повезано читање Великог канона – такозвано „Маријино стајање“. Њеним именом је названа пета недеља Великог поста. И спомен на Марију Египћанку који се слави 1/14. априла по правилу пада у време поста. Тако да можемо често да говоримо о овој светици.
Лекције из њеног живота не представљају геометријски правилан цртеж, али су расуте обилато и често, као зрна у земљу или као звезде по небу.
Почнимо, на пример, од тога што је извесни монах Зосима помислио за себе да је у монаштву напредовао више од других подвижника. Ова мисао која апсолутно није оригинална вреба сваког човека који се без лењости много потрудио ради Бога. Сопствени труд у његовим очима одједном поприма велике размере, а свет око њега му личи на неплодну пустињу. „Има ли још таквих као што сам ја?“ – размишља човек налазећи се истовремено на ивици врло опасне провалије.
„Има. Наравно да има,“ – каже му Бог. Ево, Илија је мислио да је сам, а Бог је у међувремену сачувао за Себе седам хиљада људи који се нису поклонили Ваалу. Да би се смирили из жарких пустиња су у Александрију долазили Велики Антоније и Велики Макарије. Један да би видео смерног обућара, други да би поразговарао с двема удатим женама. И један и други да би сазнали за угоднике Божје који живе у свету и да, кад их упознају, не би имали високо мишљење о себи.
И Зосима је требало да се смири. Али ради тога није требало да оде у Александрију, већ дубоко у пустињу. Тамо је на сусрет с њим чекала жена, која је раније живела у истој оној Александрији и која ју је заувек напустила. Познанство с овом женом требало је и да смири, и да развесели Зосиму, а заједно с њим и целу Христову Цркву.
Дакле, прва лекција: немој се гордити, него се бој. Увек ће се код Бога наћи неко на чијој позадини ће привидно злато твоје одеће избледети и ти ћеш са стидом оборити главу.
* * *
Што се тиче друге лекције, постоји саблазан да је формулишемо једноставно. Рецимо: величина светости јављена кроз покајање велике грешнице. Или овако: дубина пада нам не затвара пут ка небеским висинама. Можемо смислити много сличних израза. Сви они од нас захтевају „узвишени стил“ и често се изговарају. Али ми се чини да време захтева други „стил“ и друге акценте. Ја бих то формулисао на следећи начин: свеобухватана сила блуда на примеру Марије Египћанке. Или: разврат као смисао живота древног и савременог човека. Или: блуд као опојно самоубиство.
Нама не доликује да фокусирамо поглед на финалној лепоти светости. Сви блудничимо, ако то не чинимо телом, чинимо умом. А већина и једним и другим, односно, потпуно. А да кренемо по води или да се на лакат подигнемо од земље на молитви, тешко да ће неко моћи и пред смрт. А и није у томе ствар. Није ствар у томе да се у Светом Духу могу читати мисли, знати Писмо, да човек без школовања може да сажиже демоне знамењем Крста. За почетак је ствар у томе да блуд може бити тако јак и сладак да човек може 17 година незасито да тражи разноврсност у разврату без икаквих прекора савести и покушаја да се покаје.
Овде треба да се зауставимо како бисмо дали неке историјске информације.
* * *
Кретање Јевреја из Египта ка Обећаној земљи представља живу слику путовања – како целе Цркве, тако и појединачних верујућих душа – ка Царству Небеском. То је историја путовања, већ описана у главним цртама, којим сви ми идемо, али на које не можемо гледати као на нешто што се завршило. Ово путовање није било шетња. Оно је вероватно више личило на војну офанзиву. Околни народи час убијају заостале и рањенике, час нападају с оружјем у рукама. А Јевреји, које Бог води, иду и ратују; ратују и иду; побеђују и ропћу; трпе казну и смиравају се. Све је као код нас.
Видећи непобедиви карактер напредовања Јевреја непријатељи схватају да је само оружје овде немоћно. Почињу да траже духовна средства борбе. Позивају чаробњака Валаама да прокуне Израиљ. Траже и друге облике супротстављања. Проналазе. Тачније речено: примећују да је Израиљ непобедив кад не греши и да се Бог бори уместо њега. А кад греши Сам Бог постаје његов непријатељ и кажњава Израиљце горе од било каквог противника. Закључак је – треба навести Израиљ на блуд и онда се може освојити голим рукама, док га Бог Сам не уништи. Затим следи историја о мадијамским шаторима, о девојкама, лепим колико и развратним, пред чијим дражима су мушкарци Израиља били немоћни. Све то можете сами да прочитате. А ми ћемо похитати да донесемо закључак: тамо где није могуће победити треба развратити. Развратити = победити.
Јер шта је блуд у својим плодовима? Узалуд потрошена енергија, угашен поглед, закржљало срце. Живот пролази, стид разједа кости као тајна црвоточина. Човек није урадио оно добро које је хтео да уради и које је могао да уради. Уместо тога тражио је блато као свиња, ваљао се у њему и опет се стидео.
Човек којег привлачи блуд је заробљеник. Он личи на осуђеника на смрт. Говори му слатка и бестидна помисао, мисао му говори женским гласом: „Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским... Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем“ (Прич. 7: 16, 18). Он слуша, а затим:
„Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран“ (Прич. 7: 21-22). Идеш на сласт – налазиш смрт. „Свет, – каже светитељ Димитрије Ростовски, – нуди злато, а дарује блато.“
Али да би се милиони људи стидели, али би грешили; да би умирали од стида, али да не би престали да греше, потребни су људи који греше не стидећи се, односно бестиднице као што је Марија била пре покајања.
* * *
Другу лекцију не желим да завршим.
Блуд је јак. Мучно, скоро до бола наслађујући тело, он мути разум и слаби вољу. Он човека чини играчком у шапама с канџама бића која се танано наслађују блудом иако сама не могу да блудниче (немају тело).
За њих је блуд умна и танана наслада. И још су они непрестани богохулници. Онога кога ухвате такође покушавају да учине саучесником свог богохуљења. А зашто су, шта мислите, гурнули Марију на брод који је пловио у Јерусалим? А зашто је саблажњавала ходочаснике и на броду чинила оно за шта је пола века касније говорила: „Не знам како ме море тада није прогутало?“
Откуда, заправо, у историји свако мало испливају одломци података о „црним мисама“, о ритуалним изопачењима, чији извршиоци из све снаге покушавају да под покровом ноћи упадну у олтаре храмова или друге светиње? У извесним фазама блуднику је мало да просто блудничи. Тако хоће невидљиви „газда“. То што се Бог меша у ове црне игре личи на то како је срушио незавршену Вавилонску кулу.
Бог се умешао и Марија није могла да уђе у храм. У њега су слободно улазили ходочасници који су блудничили с њом, и ходочасници који ни са ким нису блудничили. А њена мера је већ била пуна и препуна. Дошло је време да се каје, али не тако да се касније врати на старо, већ тако да се или промени или да умре.
Нећемо препричавати житије. Онај ко је читао зна, а ко није читао треба да се потруди. Потражимо још неку лекцију.
* * *
Одећа је иструлила. Нема ништа за јело. Ноћу се смрзава, а дању је пали сунце. Нема куд да се сакрије.
Глад, туга, самоћа. Али је највећа борба унутра. Отрована утроба се тек сад показала. Горе жеље, распаљује се тело полумртво од лишавања. Оживљавају сећања, стају пред очи и не желе да оду слике потпуно необузданог разврата. Демони-режисери и демони-монтери приређују Марији затворено гледање филмова снимљених по мотивима њене дугогодишње похотне делатности. У пустињи у којој осим Марије нама ни људи, ни животиња, у њеној глави одзвањају музика, шале, кикотање, чују се непристојни предлози. Она се удара у груди, пада на земљу, увек узвикује исте речи: „Пресвета Богородице, помози ми!“
Све то није трајало дан или два. Трајало је 17 година. За то време данас човек стигне да се роди, одрасте и заврши школу. Марија је успела да победи и да пронађе прави мир. Уморили су се њени мучитељи. Благодат их је отерала и они су шкргућући зубима отишли и стали поиздаље. Чак је 47 година након одласка у пустињу у разговору са Зосимом Марија је рекла да се плаши да се детаљно присећа својих грехова. Плаши се да се кроз детаљну причу не роди саосећање према прошлости и да се не врати борба коју обичан човек не може да издржи. Можда је видела некога ко је стајао у даљини?
Умна борба. О њој већина нас нема никаквог појма, а многи се динстају на тихој ватри блудних снова и фантазија, на тихој ватри маштања која рађају час онанију, час скокове „улево“, час разноразна бекријања. Лукави и даље делује сам, али му већ многи људи помажу ширећи идеје Содома и Гомора преко глобалне мреже и других средстава информисања. Усред ове истинске невоље житије Марије Египћанке звучи као шум дуго очекиване кише усред суше. И време је да сви заједно „једним срцем и једним устима“ завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“
* * *
У њеном житију, наравно, није важно само то да се спасила, већ и то што је постала заједничарка славе још у телу. У истом оном телу које је раније било поробљено разном прљавштином. Иако, поновићу, то је другостепено по важности.
Првостепена по важности јесте насушна потреба искуства свете Марије, она потражња за њеном победом која се рађа због нашег лаганог погружавања целог света у блуд. Јер видели смо многе цинике и подсмешљивце. Чули смо много дрских речи изговорених против вере и Начелника и Савршитеља вере – Исуса. Ово трње не расте на пустом месту.
Није могуће да човек бестидно исмева веру ако се тајно не покори разврату. Крајњи цинизам, тежња да се све и свја исмеју и извижде такође су плодови на дрвету тајних порока. То је одвратно, али још није смртоносно. Цинизам и подсмех многих су борба са сопственом савешћу, покушај да се угуши њен глас. Много је горе кад тајно постаје јавно и кад се оно што се некада крило проглашава за норму и подиже на заставе. Већ смо и то дочекали. Време је да не будемо лењи и да још једном завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“
Али има још једна лекција која се ретко помиње.
Зосима је мењао манастире и за време Великог поста је одлазио у пустињу како би Маријино покајничко искуство постало познато црквеном народу. Али је такође ишао да је причести!
Марија се само једном (!) причестила одлазећи из света и није хтела, није смела да напусти земљу без још једног причешћа. Зосима је отишао у пустињу и ради овог причешћа. Ишао је да види благо – велику светицу, а она је чекала да он дође с великим благом – Светим Тајнама. И ми треба с већом захвалношћу, с већим трепетом да се односимо према овом благу које нам се слободно даје, само да приступамо „са страхом Божјим и вером“.
Завапимо и трећи пут преподобној мајци и Богу Који ју је осветио: „Избави, Господе, од мрежа блуда све оне који су у њих упали! Сачувај, Господе, од пада у провалију блуда сваку душу православних хришћана! И нас покриј, и нас спаси, Владико, топлим заступништвом Твоје дивне светице, славне и прекрасне Марије Египћанке! Амин!“
Извор: Православие.ру
