Када су се први Срби искрцали у Нови свијет, у Америку, тамо на доковима Њујорка није био онај Кип слободе са бакљом у руци да освјетли путеве новодошлим. Србе је дочекао, а ко би други и кога су они тамо осим њега имали, Свети Сава. И није Светоме Сави требала никаква бакља. Он је свјетлост и ватра, путоказ у грудима сваког Србина. И није случајно што ПРВА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, подигнута 1894. године у калифорнијском граду Џексону, носи његово име.
Када смо ми избјегли у Калифорнију 1998., у Сакраменто, црква Успења Пресвете Богородице раскрилила нам је своје двери. Прво су нас тамо у Божије име и у име Светог Саве дочекали протојереј Миладин Гарић, свештеник Добривоје Милуновић, тадашњи ђакон, а данас протојереј-ставрофор Бил (William Weir) и – Владика Јован, архијереј Западноамеричке епархије, и то у храму на Светој служби, ПРВОЈ којој сам присуствовао у новом свијету, а на празник Велике Госпојине – Славе храма. Тада ме је, а и бројне моје сапатнике избјеглице, посебно дирнула надахнута бесједа владике Јована. Она је одјекнула у нашим срцима под сводовима овог нашег храма, који је бијаше осликан фантастичним фрескама каквих нигдје у силним црквама у окружењу нема!
Сва дјеца из наше цркве у Сакраменту сваког љета иду у Џексон, у Светосавски камп за српску православну децу, па је и храм Светога Саве у истом граду, настарији храм Западне хемисфере, постао нашa „другa“ црква. А и он је већ једним дијелом био осликан чудесно лијепим живописом, и то оном истом божански надахнутом руком кoja јe живописала храм у Сакраменту, те сам се увијек питао ко је тај умјетник што нас снагом свога надахнућа одводи у ванвременске предјеле молитве?
Живећи неко вријеме на црквеном имању у Сакрaменту и старајући се за уређење храма за свету службу, често сам остајао загледан у живопис, у божански ред и мир који из њега зрачи. И за вријеме богослужења осјећао сам како се, са главне куполе, из представе Вазнесења с Христовим ликом у централном дијелу, који нас с обје руке благосиља, да се таj благослов попут слапа спушта на свеце иконописане по зидовима и прељева на вјерни народ који Му се смјерно моли спокојно загледан у себе, удубљен у Тајну недјељне Литургије.
Касније сам сазнао да је храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту и храм Светог Саве у Џексону и још многе цркве и манастире, не само у Америци већ и „широм свијета“, осликао и још увек осликава иконописац и свршени богослов Милоје Милинковић. Његови радови красе иконостасе, тронове и зидна платна православних храмова, као и многе православне домове. Жеља да се са њим упознам најзад ми је испуњена. Недавно, почетком априла, а прије почетка ове „свјетске итд. Короне“, дакле, у посљедњи час да можемо на уобичајен начин у храму бити, дођосмо у Сакраменто на Свету литургију да се причестимо. И ту затекосмо скеле које су прекривале готово половину храма. Калифорнијске дуге и обилне кише, често ношене јаким вјетровима, продрле су под сводове храма и оштетиле многе дијелове живописа. Сазнадосмо да је умјетник, на позив Црквеног одбора и садашњег старјешине храма протојереја-ставрофора Данета Поповића и протојереја-ставрофора Вилијема Вира, дошао да та оштећења по могућности до Васкрса санира. Обрадовао сам се обнови живописа, али и прилици да сретнем иконописца чији рад толико година плијени моју пажњу и изазива дивљење. И, ето, послије Свете Службе сједим у црквеној сали, сучелице човјеку скромном, повученом и помало стидном, у оном најљепшем и најрјеђем значењу те ријечи.
— Храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту није мали, а ни непримјетан. Напротив, одмах по завршетку градње постао је познат америчкој и канадској јавности, јер је те године освојио прву награду Америке и Канаде као најљепше здање циглом грађено. То је била и главна тема архитектонског магазина Masonry Design West, septembr/oktobr 1985, насловљена као Serbian Church (Српска Црква). Ту су и многе друге награде које је овај храм добио за своја архитектонска рјешења. У љетописима стоји и да је то „ПРВИ српски храм у Америци, цјелокупно живописан руком једног српског иконописца“, а ја бих, у Љетопис дописао – иконописца и свршеног богослова МИЛОЈА МИЛИНКОВИЋА, модeрног Микеланђела, како га називају водећи амерички ликовни критичари.
— Истина је да је овај храм био први коју сам живописао у Америци. И данас памтим како сам децембра 1986, првог дана, првог доласка у Америку, стајао под неосликаном величанственом куполом храма и његовим импозантним белим сводовима. Све је било бело! Зачудо, нисам имао никакав „страх“ пред тим грандиозним послом који ме је чекао. Осећао сам да иза мене стоје моји учитељи и ментори, све од оних на почетку, од времена када сам уписао београдску Богословију 1973. у којој сам, поред обавезних предмета, похађао и часове иконографске секције код професора Мише Младеновића; затим и протођакон Марко Илић, академски сликар и иконописац, код којег сам у времену од 1980. до 1983, осим икона које се иконопишу на дрвеној подлози, изучавао и тајне стварања икона на зидовима храма – живописања, па све до оних у Грчкој и чувеног светогорског протомајстора иконописца, оца Арсенија, код којег сам „усавршавао занат“. Он ми је након три године свеукупног учења у Грчкој (1984-1986), уз молитвени призив Светог Духа, дао благослов за самостални рад.
— Значи, то је била Ваша мајсторска диплома?
— Јесте, то је било званично и за мене веома битно, али сматрам да је моју диплому „потписао“ патријарх српски Герман. По моме повратку у Београд он ме је примио у личну посету у Патријаршији 21. маја 1986. године, када сам му предао намењени дар. А било је овако. Уочи мога повратка у Србију, последњих недеља Васкршњег поста на Светој Гори, у манастирском атељеу који живо надахњује, живописао сам икону Христа Пантократора. Тај рад у који сам унео сву моју хришћанску љубав и све дотадашње моје знање, та икона била је намењена српском патријарху Герману у знак мог дубоког поштовања и захвалности. По његовом благослову сам и отишао на усавршавање у Грчку и доспео међу чувене светогорске иконописце, тако да је једино моје уздарје, сматрао сам, могла бити икона Сведржитеља. И, ето, то је био поменути дар који сам дао патријарху Герману. Начин и поштовање са којим је ту икону примио, била је потврда да сам оправдао његово поверење и с правом понео титулу Мајстора иконописа. Та икона се данас налази у Београду, у Патријаршији, у свечаном салону за Високог госта.
— Тада сте, по благослову и с препоруком патријарха Германа, основали и повели иконогрфски атеље „Серафими“, који данас важи као један од престижних свјетских иконографских радионица, а Ви сте један од најцјењенијих иконописаца српских цркава и манастира у матици и расијању. Ваш први званични рад у Србији био је у Благовештенском манастиру Дивостину крај Крагујевца, а потом је усљедио живопис храма Светог Димитрија у Лазаревцу. Tо је било током љета и јесени 1986, а онда сте, крајем те године, „препловили океан“ и обрели се овдје пред бијелим зидовима нашег релативно младог храма у Скраменту, освећеног 1984. године.
— Храм Успења Пресвете Богородице живописао сам у периоду од 1986. до 1995. г. Дакле, десет година, током којих је било и уговорених прекида, јер сам,у исто време, у још неколико храмова живописао зидове и иконостасе у Србији и у Европи.
— Овдје сте у Калифорнији, тако да кажем, направили и један „свети мост“ између овог храма у Сакраменту и храма Светога Саве у Џексону. Ријетко је, чак и за Америку, у којој постоје многа изненађења, да се на релативно кратком растојању налазе тако значајна дјела једног умјетника.
— Живописање храма Светога Саве у Џексону обавио сам у периоду од 1995. до 2008. године. То је био и посебан изазов. Будући да је овај први српски православни храм на „западној хемисфери“ грађен скромним средствима Срба копача злата - сиромашних рудара, изграђен је по најједноставнијем плану. Он има само олтарску апсиду и звоник, али не и полуцилиндричне сводове, лукове и друге одлике које су уобичајене на зидним структурама наших храмова. Зато је његово живописање изискивало посебан приступ, надахнут рад и, уз то, много више искуства, труда и времена.
— У цјелокупном тематском програму овог живописа, поред Великих празника и других уобичајених представа, као јединствене истичу се три композиције.
— Да. Ктиторска композиција је прва. Она приказује Светог Симеона, родоначелника светородне лозе Немањића и ктиторства, затим градитеље храмa Светога Саве из 1894. године, као и мноштво свештених лица који су неговали душу српског народа. Друга је „Српско уједињење под вођством патријарха Павла", што је један од најважнијих догађаја у историји Српске Цркве и народа у целини, и икона, рекао бих, која казује о једном Патријарховом чуду. Трећа композиција, „Повратак архимандрита Севастијана Дабовића у Америку“, приказује пренос његових чесних моштију из манастира Жиче у Џексон 1. септембра 2007, а које дочекују владика Максим и други архијереји.
— Ви сте били први Србин иконописац који је у Америци давне 1994. године у Успењском храму у Сакраменту, а касније и у другим храмовима, иконописао ликове владике америчко-канадског Мардарија и архимандрита Севастијана (исто важи и за цијелу Српску Православну Цркву), док се њихова званична канонизација догодила тек 2015. године.
— Идеју за живописање њихових ликова дао ми је тадашњи јерођакон, а данас архијереј Српске Православне Цркве, епископ источноамерички Иринеј (Добријевић). Морам са задовољством и благодарношћу истаћи да сам за такве идеје и слободу у стваралаштву имао безрезервну подршку чувеног шумадијског владике Саве (Вуковића). Узгред буди речено, он ми је у својству Архијереја западноамеричког 1986. дао препоруку и потом ме благословио пред почетак рада у Сакраменту. Затима је три године, од 1986. до 1988, у току свог епископског надлежства у епархији, брижно и строго надгледао мој рад у овом храму.
— Постоји једна анегдота да сте се до за Вас неочекиваних висина успјеха попели осликавајући више од 1.000 светих ликова у овом храму. Наиме, године 1997. у београдским Новостима је новинар Станивуковић насловио своју репортажу „Лифтом до 1000 светаца“, управо указујући на муњевит успон једног талентованог почетника међу звијезде на небу врхунских иконописаца.
— Била је то репортажа о моме раду у Сакраменту и морам рећи да сам пресрећан што је владика Сава стигао да је прочита. Тада сам рекао да је најзаслужнији човек за мој успех владика Сава Вуковић, епископ шумадијски. Он ми је у право време за мој напредак, на самом прагу самосталног рада, са зачуђујићим поуздањем у тек стасалог иконописца, пружио изузетну подршку, и тај успех се догодио. Владика је имао огроман углед и самим тим и моћ коју је снажно користио за све што је било на опште добро. А његова помоћ мени лично била је толика да сам касније, с правом, гласно и често са захвалношћу говорио да сам међу познате иконописце стигао лифтом чија врата је отворио владика Сава. Сећам се с радошћу како је тада, као члан Светог Синода Српске Цркве, управо мени поверио израду насловне иконе за календар „Црква 1998“, који је припреман поводом 800. годишњице манастира Хиландара.
— Препоручујући Вам једног студента богословије за помоћника у иконописању манастира Светога Саве у Либертвилу, владика Сава Вам је казао: „Тај те неће обрукати“. Знао је он ту узречицу казивати у пригодним приликама као потврду да је његов избор исправан и да вјерује у онога кога препоручује...
— Ја верујем да је тај велики Архијереј, владика Сава, одлучујући са одговорним људима Цркве да управо мени повере иконописања неких од највећих наших храмова, верујем, дакле, да је говорио: „Тај нас неће обрукати“. Та помисао ме је руководила да дајем све од себе и да се трудим да се и за моје радове може говорити као у песми: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно.
— Ваше студирање на Светој Гори, Ваш рад широм православног хришћанског свијета, грандиозна дјела осликавања храмова, величанствених иконостаса и икона, донијела су Вам велика и заслужена признања. Знам да је тешко, али можете ли нам издвојити барем једно.
— Мени посебну част чини признање које сам добио на завршном делу Међународног научног скупа поводом 1700. годишњице Миланског едикта (31. мај - 2. јун 2013), у Нишу. Тада сам постао редован члан Института за национална и верска питања из Солуна. Колико је то значајан Институт говори и то да је почасни председник Његова Светост патријарх српски Иринеј. ГРАМАТУ ми је уручио професор универзитета др Атанасије Ангелопулос, председник Института. Тиме су ми дали признање као стручњаку који ће имати видну улогу у Оделењу за иконопис и црквену уметност у целини.
— Патријарх српски Иринеј je 15. јула 2014. отворио изложбу фотографија „Православље у Америци“ у Етнографском музеју у Београду. Била је то прилика да се велики број људи упозна са Вашим радом. Разумљиво да су то морале бити фотографије, а њих је радио умјетнички фотограф Лари Ангиер (Larry Angier) из Калифорније. Како је дошло до те сарадње?
— Када је чувени амерички мајстор умјетничке фотографије, „фотограф америчких руралних предела“, први пут ушао у наш храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, био је задивљен фрескама које сам изобразио. Одмах је постао, како рече, „доживотни заробљеник њихове лепоте“. Убрзо затим фотографисао је и почетак мога рада у храму Светог Саве у његовом родном Џексону и наставио је да из године у годину прати осликавање тога храма. Гледајући га како се професионално и са љубављу уноси у свој посао, замолио сам га да обиђе и сними све храмове у Америци које сам ја живописао, и тако је настала импозантна и за Српску Цркву вредна документација.
— Онда сте му постали крштени кум. Ларија је крстио наш добри свештеник Марко Бојовић из Џексона, и он је тада добио крсно име Лазар.
— Пре десетак година Лари је изразио жељу да посети Србију, и ја сам га позвао да буде мој гост. То је био његов први излазак из Америке. Пошли смо у обилазак наших најзначајнијих манастира, у Студеницу, Ђурђеве Ступове, Сопоћане, Морачу... Наредних година, након више посета нашим светињама по српским земљама, Србији, Црној Гори, Босни, променио је не само схватање живота, већ је изразио и жељу да пређе у православну веру. Замолио ме ја да му будем кум на крштењу. Ето, то је било тако. А захваљујући моме куму Лазару, фотографије наших храмова, фресака, икона на најквалитетнији и најбољи начин изашле су у свет и представљене су у престижним часописима, календарима, монографијама Америке и Европе.
— Владика западноамерички Максим био је уредник једне величанствене књиге -Монографије „Српско хришћанско наслеђе Америке“...
— Радостан сам што сам дао мој допринос тој монографији од историјског значаја за нашу Цркву. У њој су представљене и моје иконе и живописи које је снимио кум Лазар.
— Ваш дуги боравак на Светој Гори, у миру Буразерске келије Хилендарског манастира, зацело је Ваш најупечатљивији и непоновив доживљај.
— Живећи и учећи у светогорском окружењу, ja сам од монаха иконописаца упијао њихова знања и искуства, али и посматрао дивне примере највише продуховљености њиховог подвижничког живота, те сам их с временом све више гледао као иконописце који иконопишу светитеље, а да ми и они сами личе на те светитеље. Верујем да право говорим ако кажем да се нешто тако, као плод узвишеног стапања молитве, рада и места, може видети и доживети само на Светој Гори, и то тек после врло дугог боравка у тој монашкој држави.
У Храму Светог Саве у Џексону можемо издвојити још једну композицију, која постоји и у другим храмовима, али ова је осавремењена и повезује вијекове. „Воздвижење Часног Крста“ је у главним цртама иконописано по примјеру старих рјешења. Додајући тој композицији ликове двојице Архијереја, Првог западноамеричког владике Григорија и владике Јована – који је новембра 1995. благословио живописање храма, иконописац је тај стари приказ, који говори о догађају из четвртог вијека, повезао са нашим временом – другом половином двадесетог вијека. „Тиме сам“ – каже Милинковић –„нагласио непрестано и вековно прослављање Часног Крста у Православној Цркви."
ГРАМАТА шумадијског владике Саве (Вуковића), бр. 1041 од 26.12.1994, писана је кристално јасно у Крагујевцу деценију послије првих радова иконописца Милинковића. Она указује на сјајну далековидост тог мудрог Архијереја да подржи тада почетника, а сада већ свјетски познатог и цијењеног иконописца:
СВИМА ОНИМА КОЈИХ СЕ ТИЧЕ
Господин Милоје Милинковић, свршени богослов и сликар, одмах по завршетку својих сликарских студија у Грчкој ставио нам се на располагање. У Епархији шумадијској извандредно је осликао дате му површине: у манастиру Дивостину, у цркви у Лазаревцу и у Саборној цркви у Крагујевцу, 1250 метара квадратних. Овом приликом желимо да истакнемо да смо његовим радом двоструко задовољни.
Где год је радио, живопис је урадио на опште задовољство, те га сматрамо једним од наших најбољих сликара у Отачаству.
Друго, истичемо га као човека за пример на кога се могу и многи други угледати.
Напомена: Фотографије уз текст снимио је умјетнички фотограф Лазар Лари Ангиер.
*Интервју са живописцем Милојем Милинковићем водио новинар Небојша Тошић, а објављен је у канадском листу „Слово“, април 2020.г.
Извор: Инфо-служба СПЦ
