У вези с епидемијом корона вируса у Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјално служење формирана је група свештеника који су специјално обучени за духовно руковођење оболелих од COVID-19. О специфичностима службе у условима епидемије за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је заменик председника Комисије за служење у болници при Епархијском савету града Москве, старешина храма иконе Мајке Божје „Отрада и Утјешеније“ на Ходинском пољу протојереј Јован Кудрјавцев.
„Извините због мог изгледа“
— Ваше преподобије, да ли у условима епидемије људи чешће позивају свештенике да их обиђу код куће или у болници?
— Напротив, ређе. Ако је пре епидемије наш храм добијао око пет телефонских позива с молбом да посетимо болеснике код куће, сад добија два-три позива. Ја сам такође старешина храма Светих Козме и Дамјана у Боткинској болници. И ако је пре епидемије било око 25 позива недељно у болницу (у храму има шест свештеника), сад је то 10-12. Мислим да за то постоје два узрока: сами људи се плаше да позову свештеника због потенцијалне могућности да се заразе. Такође, у неким одељењима наше болнице је уведен карантин и свештеници немају дозвољен приступ.
— Колико често посећујете оболеле од корона вируса? На који начин сте ви заштићени? Како општите с болесницима?
— То су један-два позива дневно. Изгледам врло необично за свештеника. Више личим на лекара, имам потпуно иста заштитна средства: комбинезон, рукавице, наочари, респиратор и капу. Зато кад уђем у стан обично кажем: „Извините због мог изгледа, такви су захтеви лекара.“ Али сви све разумеју. Тајна исповести и причешћа се одвија као обично, само што не вадим крст и епитрахиљ. Они се налазе испод заштитног одела. Честица Светих Дарова се увија у лист папира или се налази специјалној посуди која се затим утилизује. Има још једна специфична ствар: по лекарској препоруци сва средства за индивидуалну заштиту се облаче и скидају напољу. Зато је тешко правилно скинути заштитно одело, човек може махинално да уради нешто погрешно, а то значи да постоји ризик да се зарази. Због тога са мном увек долази помоћник који ми помаже да обучем и да скинем одело.
— Зар се не плашите да ћете се заразити, јер обољевају чак и лекари који поштују све заштитне мере?
— Такав ризик увек постоји, али неко мора да обилази болеснике. Уздамо се у вољу Божју. Наши свештеници су питали лекаре: „Ако идем код пацијената оболелих од корона вируса, а затим одлазим у храм где служим или идем кући, зар не излажем опасности парохијане или родбину?“ Лекари кажу: ако поштујете све превентивне мере и редовно дајете узорке за тест на корона вирус, можете мирно да живите. Они препоручују да се тестирање врши једном недељно. Трудим се да се придржавам ових препорука. Такође препоручују превентивне мере. Између осталог, конкретне медицинске препарате.
— Како поступате ако човек моли свештеника да га причести код куће, али се не зна да ли је болестан или није, кад нема уочљивих симптома болести?
— Ако човек жели да се причести нека свакако позове свештеника. По препоруци свештеник треба да користи маску, капу, рукавице и можда мантил за једнократну употребу. Осим тога, треба да обрише руке антисептиком или алкохолом после обиласка болесника. Треба да ограничи време боравка у датој просторији на 20-25 минута.
Друга је ствар што због опасности од вероватне заразе не смемо одлагати причешће. Иначе човек врло брзо губи тежњу ка молитви, ка општењу с Богом, ка учествовању у богослужбеном животу, ка тајнама. У томе се крије велика опасност карантина – људи се могу раслабити и охладити према Богу, према молитви. После тога могу изаћи из карантина и рећи себи: у принципу, храм ми није потребан.
— Које су се слабе тачке откриле у нашем црквеном животу за време епидемије?
— У Москви још увек немамо тако много свештеника (свега двадесеторица) који су обучени за обилажење оболелих од корона вируса у болници или код куће. Можда ће се број позива повећати и биће потребно да повећамо број свештеника. Друго питање је обука свештеника у регионима. Одржавамо специјалне вебинаре за њихову обуку, али они све то у потпуности треба да остваре у пракси нешто касније због специфике ширења болести.
Има случајева кад се неки свештеници плаше да обилазе куће чак и својих парохијана. И желео бих да замолим свештенике који имају такву могућност да не напуштају своје парохијане који им се обраћају с молбом да их причесте код куће.
Епидемија је такође показала актуелност следећег проблема: потребни су нам болнички свештеници чија ће служба бити посвећена само болницама, као на пример, војни капелани који воде духовну бригу само о војницима. Да, данас свака болница има свог свештеника, али је то мало. Због тога што је главно место његове службе храм у којем има још масу других послушања и има буквално посла преко главе.
Одговорност и озбиљност
— Да ли се ваш молитвени живот на неки начин променио због епидемије?
— Мислим да се променио код многих, постао је озбиљнији и одговорнији. Нико не зна кад ће ова епидемија престати. И, природно, човек се према свом служењу односи с већом пажњом, одговорношћу и страхом Божјим. Трудим се да што чешће служим Свету литургију, то ме духовно крепи и помаже ми.
Осим тога, редовно служимо молебан у храму, постоји чин „против помора“. У томе ми помажу запослени у нашем храму и милосрдне сестре које и даље обилазе обичне болеснике у Боткинској болници. За болеснике се узносе молитве у болничком храму. Извесна окосница људи који помажу храму је остала како би се наставиле службе у храму, како се молитва не би прекинула.
— Како се одвијају посете болесника у стационарној болници? Како се понашају болесници и њихова родбина?
— Још увек немамо дозволу за улазак у стационарне болнице. Људи које обилазимо су обично људи оболели од средњег или лаког облика корона вируса и који се налазе код својих кућа. Немају тешке симптоме, не гуше се. Ако имају температуру, није висока. Да, забринути су и напети, можда су уплашени, али се то не види. Међутим, човек који зна каква му је дијагноза у сваком случају, наравно, опрезан је и напет. То је и брига због себе и због својих ближњих. Већина живи с родбином која се такође налази у карантину, али без симптома болести. Брине их неизвесност – шта ће бити даље, како ће се болест развијати?
Понекад ми болесници постављају врло озбиљна питања. На пример, једна жена оболела од корона вируса је била трудна. Поред тога, лекар је и схвата колико је озбиљна ситуација у којој се налази. Ова жена је питала: „Шта да радим, како да се молим? Како да нађем тачку ослонца у ситуацији која је за мене потпуно нова?“ И отворено говорећи, овде човек заиста врло лако може да се збуни, да почне да паничи. Многи се жале – жеља за молитвом је нестала због страха, због несигурности, због немира. А то је већ први симптом чамотиње. Вероватно је ово сад најопаснија ствар у духовном животу.
Зато је задатак свештеника да подржи сваког човека, да га подсети да постоји промисао Божја. И оно што се сад дешава јесте Божје допуштење. Али то се не дешава да бисмо били кажњени или да бисмо имали нове муке, већ да бисмо се нечему научили. Да би нам помогло да постанемо прави хришћани, да научимо да се одговорно односимо према свом животу, према храму, према молитви, према својим ближњима, да се замислимо над својим духовним животом.
— Како пацијенти у стационарним болницама реагују на долазак свештеника на одељење?
— Оболеле од корона вируса посећујем однедавно. Засад, нажалост, немамо дозвољен приступ болницама с пацијентима од корона вируса. Али, на пример, тешки болесници који нису оболели од вируса корона се у Боткинској болници различито односе према свештенику. Мушкарци углавном скептично прихватају разговоре о вери и спасењу. Кажу, шта ће нам све то? Дешава се и да се шале. Али ако се свештеник не увреди и настави разговор (није важно на коју тему), човек схвата да сте свеједно спремни да поделите с њим тугу и радост и да поразговарате о ономе што га занима. Тако се полако одвија разговор и човек постепено почиње да поставља главна питања: о својој болести, о смислу живота, пита шта да ради како би стекао спокој и мир у души. Десило ми се да је један младић (имао је 25 година) прво врло скептички доживљавао разговор са мном. Касније, након два-три месеца општења, постао је отворенији. Испоставило се да је његов највећи сан да оде на ходочашће у Дивејевски манастир. Боловао је од леукозе, био је врло слаб, али је ипак смогао снаге да отпутује. У току својих последњих дана задивљујуће храбро и стамено је подносио болест трпећи патњу са хришћанским смирењем. Више уопште није био стању да говори и само се тихо-тихо молио. И тако се упокојио у Господу с молитвом на уснама.
Десио се још један случај кад су ми се обратили родитељи младића који је такође боловао од леукозе: „Јасно нам је да наш син умире и веома нам је тешко што се неће причестити.“ А он се никад у животу није исповедио и причестио. Дошао сам код њега у болничку собу и мало смо поразговарали. И он одједном каже: „Знате, не плашим се да умрем, али се плашим за своје родитеље који ће много патити кад одем.“ Сећам се да ме је запањило његово спокојство и храброст, заиста се није плашио смрти и веома се бринуо за своје родитеље. Имао је 21 годину. Исповедио се, причестио и неколико дана касније се упокојио у Господу.
— Шта мислите, шта верници могу да науче у условима пандемије? Какве духовне поуке могу да добију?
— Могу да се науче озбиљнијем и пажљивијем односу према свом духовном животу, према тајнама исповести и причешћа. Имам у виду болеснике и оне који раде у храмовима, и наше милосрдне сестре. Сви схватају да је нешто опасно по живот, нико не зна шта нас очекује. Нестали су раслабљеност и лакомисленост. Опасност приморава човека да се више усредсреди на молитвени живот, да се одговорније понаша према себи и према другим људима. Дај Боже да се овај осећај сачува и касније.
— Данас је по званичним подацима у Москви корона вирусом заражено већ 24 свештеника. Да ли се може рећи да свештеници, као и лекари, спадају у ризичну групу?
— Сваки свештеник увек спада у ризичну групу. Он никад не може бити потпуно безбедан, јер стално општи с људима (наравно, ако не носи специјално одело). Никад не знаш тачно какав је човек пред тобом, да ли је болестан или здрав. Чак и ако има маску и поштује дистанцу, јер инфекција се шири врло брзо и лако.
— У вашем храму раде милосрдне сестре. На који начин оне сад пружају помоћ својим штићеницима? Како поштују правила безбедности?
— Оне и даље обилазе нека одељења Боткинске болнице, на пример, палијативно. Сестре носе заштитне мантиле и капе, поштују све потребне санитарне норме. Њихов задатак је да обилазе болеснике и да им помажу: ако треба, да их нахране, да им промене гуску, да им помогну да се окрену и тако даље. Али главно је – да их припреме за причешће и да позову свештеника.
—Шта вам кажу лекари?
— Кажу да имају посла преко главе, веома су уморни, немају довољно заштитних одела. Многи од њих су прави подвижници. Наши лекари су изванредни, они искрено и несебично врше своју службу. Нека би им Господ помогао у њиховој служби!
Извор: Православие.ру
