"У дијалогу Аљоше и Ивана Карамазова, Аљоша каже, Страшно ми је драго да имаш такав апетит према животу. увијек сам мислио да прије било чега другог, људи треба да науче да воле живот у овоме свијету. Да воле живот више него смисао живота. Као што љубав треба буде прије логике. Само тада ће човјек моћи да разумије смисао живота".
Суочавајући се ових дана са суровом стварношћу да међу нама живе људи који су у стању да оскрнави ћивот Светог Василија, да три монагиње које немају ништа своје ни за себе, оставе без крова над главом док у исто вријеме гледају материјално иживљавање и бахаћење својих налогодаваца, питам се и борим се сам са својим осјећањима које ме логички тјерају да мрзим и презирем оне који су у стању да се морално и људски спусте на тај ниво примитивизма који ужива у томе да уништава животе других, да ужива у њиховој патњи.
Монахиње и монаси немају други дом осим манастира. Немају своје породице, дјецу, послове и каријере. Сву своју младост и живот уграђују у светињу. Ово није патетика, већ стил живота којим живе и коме се радују. Срушити им конак, значи узети им се.
Видим да је то урадио човјек који испред Острога са осмијехом грли своју породицу и радује се животу, не марећи за сузе ових Христових дјевојака. Ове ријечи Достојевског треба да подстакну све на размишљање да свако има право на живот. А тај живот има смисла само ако живимо тако да другима чинимо живот љепшим. А то значи да живимо љубављу прије него логиком.
Монахиње изабирају свој пут подвига и одрицања да би се посветили Богу управо љубављу а не логиком. И том љубаљу ће се овај и сваки други манастир и манастирски конак обновити, изградити, бити љепши и светији.
А на чему ће будућност своје породице темељити они који разапању Христа, Цркву Његову и они који у Њега вјерују?
Зато и ми треба да хранимо своја срца и своје душе љубављу и само љубављу. Да волимо не само пријатеље већ и непријатеље, да не судимо и пресуђујемо. Да се молимо за гонитеље, њихове породице. Јер, све што радимо у животу себи и свом потомству радимо.
Оставимо Богу и Светом Василију простора да дјелају, они ће то најправедније и најбоље. Једино он може побиједити таму, угасити мрак и надјачати мржњу. Зато је јачи један са Богом него хиљаде без Бога! А услов да будемо са Богом и Бог у нама је да волимо, праштамо и трпимо.....
Божија је последња!
Извор: Фејсбук профил оца Николе Пејовића
